Pretvaranje stida u bestidnost

Sve to izaziva osećaj velike poniženosti i dubokog razočarenja u osećajima svih građana ove (rekoh sumnjive) zemlje. A drugu nemamo. Stid nam se, zbog ovakvog „državnika“ i načina kako nas predstavlja, kao golema mutna plima, popeo do grla.

Stid – jedno od univerzalnih ljudskih osećanja od postanka – zauzima visoko mesto u popisu osećanja koja su jedna od primarnih karakteristika humanoidnih bića, i, čini se, njegova srazmera raste sa inteligencijom i mentalnim sklopom ljudske jedinke, još od ranog detinjstva. Tako je on veoma česta pojava i kod tek prohodale dece (sakrivanje iza majčine suknje), nepotpuno svesne razloga za stid.

Iako stručnjaci definišu stidljivost prevashodno kao emocionalni problem (bolnu emociju), stid je, ako nije preteran i lično obezvređujući, i znak normalnosti, svesnosti svojih postupaka koji se ne uklapaju u društvene norme.

Stid može biti i posledica pretrpljene javne kritike ili osude.

Stid u zrelijim godinama predstavlja samokritički unutrašnji glas.

U tvrdnju da samo humanoidna bića (ljudska rasa) mogu da imaju osećanje stida, mogu da posumnjaju oni koji (poput potpisnika ovih redova) vole da gledaju snimke na Jutjubu, koji ilustruju stidljivo ponašanje psa uhvaćenog u prestupu – saginjanje glave, oborene oči i posramljeni izraz „njuške“; ne tako izražene i ne tako česte pojave ponekad vidim i kod mog prepametnog jedanaestogodišnjeg mačka, kad zasluži prekor…

Naravno, stid može da bude i posledica ličnog izgleda (velike uši, nepravilne crte lica, gojaznost…), načina hoda, govora pa čak i boje glasa, što dovodi do smanjene samouverenosti i sklanjanja od javnosti; stid može da bude i zbog statusa (siromaštva) ili nedovoljnog obrazovanja; stid može da bude i posledica bolesti člana porodice (najčešće mentalne) ili njihove podložnosti porocima. Takva (produžena) stanja nas čine obezvređujućim, samokažnjavaju i doprinose da se sami distanciramo od okoline ili bivamo od nje skrajnuti.

Time je teže prihvatiti humanoidnu pojavu koja ne pokazuje ni trunku stida (a takvi su najopasniji) za svoje postupke i delovanja, vladajući se bahato i bezobzirno, isključivo po sopstvenim interesima, ne vodeći računa o drugom, agresivno pokušavajući da svakodnevno dokazuje svoj perfekcionizam, upinjući se da se predstavi u najboljem svetlu u oblastima u kojima veruje da je kompetentna. A to su po njoj (osobi) sve oblasti – od nauke do sporta, od umetnosti do privrede, …

Takvom arogancijom, veličajući sebe (a ponižavajući druge), umišljenom superiornošću, osoba pokriva sopstveni stid ubeđujući sebe da je iznad svih i demonizuje (dehumanizuje) druge, nanoseći im uvrede i zlo (jadnici, „stručnjaci“, niža rasa, neprijatelji, domaći izdajnici, strani plaćenici, tajkunski podanici, ološ sa dna kace…)

Ako postoji potpuno odsustvo stida, suprotno tome, razvija se osećanje narcisoidnosti, koje često odstupa od pravca da teži ličnom napretku do savršenstva i biva usmereno na gradnju idolatrijskog lika u očima drugih. Takvo stanje se, bez dileme, može kvalifikovati jedino kao bestidnost.

Uklanjanjem te poslednje prepreke – pretvaranjem stida u bestidnost – imamo pojavu da se bez ikakvog znaka neprijatnosti (ali nekontrolisanom rečitom mimikom, koja se očituje na hiljadama snimaka, i isto takvim – nekontrolisanim tikovima) već godinama daju prazna obećanja o „zlatnom dobu“, izvrću stvarnosti i izgovaraju neistine, uprkos postojećim jasnim činjenicama, ogrešujući se u potpunosti o fundamentalne i elementarne moralne principe.

Nauka kaže da patološke ličnosti nemaju osećaj stida. I da se, u odsustvu stida, koji je kao čuvar dostojansva ljudske ličnosti ugrađen u naš biološki sklop i genetiku, raspadne integritet ličnosti.

Kako da prihvatim tvrdnje da pre NJegove pojave nisu postojali putevi. Onda je neistina da je moj deda (tek pristigao iz nemačkog zarobljeništva, ali godinu dana po svršetku rata, 1946) silom teran na „radne akcije“, na kojima je sa stvarnim dobrovoljcima dojenim poletom nove ideologije krampao i lopatao, dok je na njivi za plugom išao moj dvanaestogodišnji otac. Neistina je i da je moj otac, stvarno dobrovoljno, početkom šezdesetih, gradio puteve preko planinskih prevoja.

U mom detinjem svetu (u kome Ovo nije postojalo) nije svake večeri moj zlosrećni otac iz seoske prodavnice (zadruge) donosio majušnu čokoladicu (nije se imalo za veću), kao nagradu za čuvanje ovaca tog dana. Nije – jer (tvrdi Ovo) tada nismo imali ni jednu fabriku čokolada i nismo ni znali šta je čokolada.

Nije postojala pruga, na kojoj sam, u kasnim popodnevima, kad sunce ka njoj okrene svoje oko, znatiželjno gledao zmijolike vagone kako odvoze u daleke svetove.

Nije postojala ni deonica puta u dužini 10 km, koju sam kao školarac u oba pravca i po svakom vremenu prelazio do školske klupe (kad se izračuna – to je 4.500 godišnje ili 4,5 dužina one Jugoslavije) – bar nije postojala ona deonica od mosta nad Jakovačkim potokom do kuće Stanike Gligorijević na ulazu selo Debelica, deonica dužine 2,5 km koja je izgrađena od petka popodne, posle 16h, kad sam prošao ka rodnom domu, do nedelje u 19h, kad sam pošao od doma – kako bi Ovo bez stida moglo da lično poseti porodicu stradale, a da pri sledećem prolasku pred tom kapijom vidim na transportnoj prikolici novcati traktor kao sredstvo otkupa mučnog Stanikinog seoskog življenja (ostala sredstva otkupa nisu bila vidljiva, a bila su).

Nije dakle, u tom našem nekadašnjem (normalnom) svetu postojalo baš ništa.

Nije postojalo ni Ovo u tom svetu.

Kao što sada i mi, koji ne delimo Njegovu istinu, ne postojimo u Njegovom svetu.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.