Preuzimanje ozbiljno neozbiljnih država

 Operacija nije neobična. Novi vlasnici će, kako dalje informacije kažu, firmu reorganizovati kako bi se stvorili uslovi za efikasnije upravljanje. Pouzdani informatori, međutim, tvrde da se ovdašnje kupovine Ist pointa, izuzimajući Valjaonicu bakra Sevojno, nisu pokazale naročito srećnim, ali tek se takvom ne može nazvati kupovina flote austrijskog rečnog brodarstva EDDSG, firme koja je prošle godine kupila i Jugoslovensko rečno brodarstvo, pa od te kupovine nedavno odustala. Ali, šta me je podstaklo da vam sve ovo pišem. Biznismeni komentarišu ovaj razvoj događaja, pa jedan zabrinuto vrti glavom na pomen Drakulićeve austrijske akvizicije: nije baš srećno ulaganje, a u Austriji nema, kao ovde, tamo moraš da isplaćuješ plate, plaćaš poreze i ostalo.To je ozbiljna država. Koga briga što si u teškoćama. Zbog ove vam opaske, kojoj je Drakulić, ni kriv ni dužan, povod a ne i uzrok, ovo i pišem. I još zbog nečeg, ali konac neka delo krasi. Dakle, u Srbiji ne samo što je moguće da neka firma mesecima ne isplaćuje plate i ne izmiruje obaveze prema državi, nego se to smatra jednim od lekova za takve ozbiljne teškoće, doduše iz kategorije poznate kao placebo. Ali, o tome se uvek misli sutra.Tako predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović priča kako „svakog meseca 160.000 radnika uopšte ne prima platu… niti se plaćaju prekovremeni i rad subotom, nedeljom, praznicima, noćni rad, pravo na godišnji odmor“. Naročito se, navodno u malim privatnim firmama, roguše na svaku sindikalnu organizovanost. Ovakve se nepodopštine redovno i natenane beleže po novinama. Nad njima se zgraža mnogo novinarsko pero. Beleže se slučajevi progona onih koji su zatražili svoja prava. Ali, da vam kažem, novinari su manje-više smešno društvo, jer često i sami spadaju u grupu onih 160.000 kojima se ne isplaćuju plate, ili još češće u grupu onih kojima se uskraćuju druga zakonska prava.

MI KAO GRČKA: Vratila se naša državna delegacija sa prolećne skupštine moje dve omiljene međunarodne finansijske institucije – MMFa i Svetske banke ( žale mi se u nekim našim institucijama da ne mogu da se odbrane od njihovih finansijskih ponuda!), pa se raspitujem jesu li se tamo zabrinuli ozbiljno za Grčku ili da se opustimo i mi? A Slobodan Ilić, državni sekretar za finansije, ima posle američke turneje i evropskih događaja uverenje, koje svakako moram da podelim sa vama: „Posle Islanda, eru preuzimanja firmi smeniće era preuzimanja država. Ja u to zaista čvrsto verujem. Jer, Grčka je očigledan primer šta se dešava kad ne možeš da smanjiš javnu potrošnju jer svi protestuju, ne možeš da povećaš prihode, a stižu ti sve veće i veće obaveze. Šta je rešenje u takvom slučaju? Šta je rešenje za zemlje koje su u nekom sistemu, kao što je Grčka, a šta je rešenje za zemlje koje su van svakog sistema, kao što je Srbija. Kakava pomoć u jednom i drugom slučaju može da bude? Da li je neko spreman da se odrekne nečeg a u interesu nekoga drugog? Da li su Nemci spremni da rade do 69 godina, da bi Grci mogli da rade do 50?To je ozbiljna priča, otvara na globalnom nivou problem koji će karakterisati prvu polovinu ovoga veka“. Kako se rešava za nas ključna dilema iz ovog citata, odnosno, kakvo će rešenje biti za države u sistemu, a kakvo za one van sistema, slikovito mi je opisala jedna, na domaćem finansijskom tržištu, uticajna osoba: „ Kad su Grci zavapili, Nemci su im bez pardona poručili: prodajte neko ostrvo. Nas ne bi tako posavetovali, uzeli bi sami deo srpske imovine“. Ali Grci su u sistemu, kome su Nemci tata, a Francuzi mama, a koji je dr Joži Mencingeru pre par godina zaličio na sistem bivše SFRJ. Test na koji će EU naići, a koji je on najavio, u toku je. Evro zona institucionalno krizira. Plan pomoći Grčkoj nije jasan odgovor sistema na očekivanu i moguću krizu, nego zbirka palijativnih mera.Toliko su plalijativne da je čuveni Džozef Stiglic smatrao za potrebno da poruči kako evru preti propast ukoliko Evropa ne bude mogla da reši osnovne institucionalne probleme. Pravosudni organi članica već su odlučivali o tome, može li se iz evro sistema izaći, kad su ono Nemačka i Francuska prekršile triprocentno ograničenje za budžetski deficit. Sad je na dnevnom redu pitanje: mogu li ostale članice da izbace onoga ko krši stroge evro uslove i preti da izazove nestabilnost u evro zoni? Poslednja vest: Angela Merkel je predložila da se razmotri mogućnost oduzimanja prava glasa u evropskom Ministaskom savetu onoj članici koja uporno krši odredbe o visini deficita. Oli Ren je skeptičan prema mogućnosti da većina članica ovakvu izmenu sporazuma o funkcionisanju EU prihvati. Ali mu prihvatljivije izgleda predlog da se na neki način pod evropsku kontrolu stave budžeti članica u fazi donošenja. E, tu su protiv Nemci. Da li i vama sve ovo liči na nešto već viđeno?

MI KAO MI: Pravo da vam kažem, ja iz više razloga uvek pažljivo slušam Nemce. Sadašnja politička koalicija u Srbiji i njena ogromna i ogromno nesposobna administracija nije bila kadra da održi korak Srbije sa Hrvatskom na putu u ovaj napred pominjani sistem koji krizira. Definitivno. Konačne vesti o tome obično stignu sa tog benignog nivoa. Da se pacijent suviše ne potrese. Tako je poslanica opozicionih Zelenih u Evropskom parlamentu Mariluize Bek za Blic izjavila:“ Krenuli smo sa Hrvatskom koja je dosta odmakla, a ja bih politički jako želela da Bosna i Srbija idu paralelnim putem ka EU pošto nije dobro imati nekakvu crnu rupu u okviru ovog regiona“. Ljudi moji, znate li vi u kakvom je stanju Bosna. Ali, ono što Srbiju čini značajnom zemljom na Balkanu jeste baš to teško stanje u Bosni. Mada su Boži Đeliću, navodno u Berlinu,rekli da je Srbija centralna zemlja jugoistočne Evrope, za koju se želi što brže učlanjenje u EU. Ja verujem Nemcima, ali ne verujem Boži. Evo zašto. Neki dan je hrvatski ministar pravde Ivan Šimonović izabran za pomoćnika generalnog sekretara UN za ljudska prava. Već pomenuta BiH sa kojom se ja ne bih takmičila ni u čemu, postala je nestalna članica Saveta bezbednosti, pre nje je to bila Hrvatska, pa Slovenija, Makedonac Srđan Kerim je predsedavajući genreralne skupštine UN… Gde smo tu , izvinite, mi? Kad smo tako važan faktor, zar nam ne bi bilo mesto među makar kakvim faktorima, bar u ulozi faktorčića?