Pri dnu prve flaše belog

Kao što ima slavskih Srba, tako postoji i domaće kafansko pravo. Slavski Srbi za svečanom trpezom imaju lake odgovore na teške dileme, na sve i svašta: rešavaju rebuse iz istorije, raspredaju o državi-matici, o Srbima iz dijaspore, o manjinama. Uveravaju nas da znaju ključeve za krucijalne društvene probleme, da umeju da otklone velike nepravde, da preurede ovo ili ono – samo da oni dođu na vlast ili pak da još malkice tamo ostanu.

A kafansko pravo kockastih stolnjaka „razvlače“ mahom propali studenti, lažni ili plašljivi profesori, bivše sudije, bajati (i bahati) advokati, lica koja su veći deo profesionalne karijere i onako straćila po kafanama. (Opaska: ovo nije ukor kafanama, nego njima nedoraslima.) No, ima tu i okorelih predstavnika drugih struka, kao onih bez ikakve struke, raznih boja. Svi oni za kafanskim astalom zastupaju svoje i tuđe, mahom izanđale stavove, najčešće nebeske „istine“ i besmislice: njihova tobože pravnička, odnosno samoproklamovana zdravorazumska gledišta su po pravilu bez dokaza, bez pokrića, bez vizije; tvrdnje su im navodno neporecive, pozivaju se na dokumenta koja se kobajagi podrazumevaju, svojstveni su im kritizertstvo i mitomanija, zaključci bez obrazloženja, teze bez argumenata; plitke analize bez efek(a)ta i suvisle poente.

Ukratko, zbrka, nered, nelogičnost, pretencioznost usmenog kvazijurističkog predanja. Najzarazniji su pojedinci koji besede spretno i privlačno, gotovo poetski, a opet opasno zavaravajuće. „Kafanske pravdoljupce“ i te kako čuju, u početku i nevoljno slušaju zatečeni sa okolnih stolova – ali, žale se ta lica grlatih glasova, nikako da ih poslušaju: politički odlučioci u Srbiji, u zemljama okruženja, u Evropi, u Americi. Raspojasani i obično crveni u licu, negde već posle drugog kratkog pića ili pri dnu prve flaše belog, još u toku ordevlja, naši junaci počinju jedni drugima da upadaju u reč, još malo pa u čašu i tanjir. I onda kad od naivnih i neopreznih slušalaca ili sagovornika eventualno budu tiho upozoreni da su standardne strateške pravne solucije nešto sasvim drugo od njihovih iskrivljenih projekcija, odgovore im s visine koja stremi da nestane u mrak ispod čaršava – da mnogo komplikuju i formalizuju, u najboljem slučaju (ako ih ne oteraju od stola). Ili da ništa ne shvataju, ili da nisu patriote.

Ipak, i „kafanski pravdoljupci“ imaju pravo da (i) u kafani debatuju ili izvode civilizovane monologe – makar pričali i koještarije. Suštinski, tada redovno ne govore o pravnim pitanjima, već o sebi, o svojim promašenim, kalvarijskim ili sebičnim životima. Dakako, u kafanskoj atmosferi, ima stvaralačkog kulinarstva, pa se često nađe i istraživačkog novinarstva, ozbiljne pravne diskusije, osobito o ovdašnjem pravu i pravnoj praksi – teško i retko. Jednostavno, ona škodi dobrom apetitu, celovitom, slasnom i dugom uživanju u proji sa kajmakom, sarmicama sa zeljem, pihtijama, brizlama, jagnjećim pikljevima, somovini, orasnicama, kao i dunjevači, pivu ili špriceru, odnosno soku od malina, oranžadi ili limunadi – na primer. Jer, ako izgubiš apetit, izgubio si sve!

Šta je zajedničko slavskim Srbima i takozvanom kafanskom pravu. Prejedanje i napijanje, kao i mlaćenje prazne slame na neprikladnim mestima. I ne bi ova skica bila nipošto zabrinjavajuća i tipična da fenomen „kafanskog prava“ nije – već predugo – paradigma glavnine naših nominalnih pravnih tokova, žalosnih činjenica i sramnih činilaca. „Sve mangup do mangupa“, tako oceni svoje đake poslednje generacije pred penzionisanje – posebno nekolicinu od njih, kasnije znamenite ljude – legendarni beogradski profesor Prve muške gimnazije, plemeniti Kosta Vujić, njihov razredni starešina, osobenjak i kafanski čovek od znanja i iskustva. Međutim, on ih je time častio krajnje simpatično i toplo, šeretski-pozitivno. Danas su samo reči dijagnoze iste. U jedno sasvim drugo vreme.