Priča o dva izborna opanka

Ova će priča biti započeta imenom mog pradede Bogdana (Dragića) Nikića (1887–1963), koji je, za kratko vreme, otišao po mobilizacionom pozivu treći put, u treći uzastopni rat (ispostaviće se – najkrvaviji), zajedno sa dva vola kojima je orao njive, ostavivši praznu štalu, a u kući, uz ostarelog oca Dragića, bolešljivu ženu i dva sinčića, od kojih je mlađi tek prohodavao.

Dugo bi se nizali ovi redovi, ako bi išli tim ratnim putem, tim krvavim tragovima poraza i ne tako trajnih pobeda, gladi i tifusa, dok nisu, čini se u najtežem momentu, zastali na mitskom polju Kosovu, na kome se verovatno i najznačajnija vojna figura, Živojin Mišić, rešavao da tu (kao nekada car Lazar) primi odsudnu bitku. Taj momenat, kao i vreme dok preostali jad nije stupio na palubne daske savezničkih lađa, opisan je u mnogim knjigama – počev od Srpske trilogije Knjaževčanina Stevana Jakovljevića (u kojima je delom mitologizana ta pogibelj), ali da bi se najjasnije sagledalo to rasulo i tragika – neizostavno treba pročitati zabeleške Milana Č. Đurovića, delovođe opštine ražanske ili roman „Teške godine“, knjaževačkog lekara Milutina Velimirovića.

Ne znam šta je kod dede presudilo: da li podudarnost stava Mišića, koga su nadglasali povlačenjem preko Albanije, ili nešto drugo – tek, dva vola koja su sa njim prošla sve krajeve i sve bitke, još neokrznuta i u solidnoj snazi, prodao je Šiptarima za deset dukata i, ušivši ih u kragnu dotrajalog šinjela, sa dvanaestoricom meštana koji su pošli uz njega – kroz bugarske linije na već gusto zaposednutom istoku – uspeo da stigne natrag, do svoga doma, bez ijednog gubitka. Saznavši to, sledećeg dana Bugari su mu došli u kuću i postavili ga za staršiju (neka vrsta okupacionog predsednika opštine).

Završila se krvava klanica, niz Timok su stigli kao čađ crni oslobodioci, uglavnom senegalski vojnici jake islamske vere (Senegal je bio jedna od francuskih afričkih kolonija), a Timočani su, čuvši da stižu Francuzi, pred njih izašli sa pečenom prasetinom i vinom, a u istom danu je planula dedina štala i u njoj (svezane lancima) žive sagorele dve mršave krave, kojima je deda pokušao da nađe zamenu za oranje, umesto volova.

Dedin rođak je jureći na konju kroz selo vikao da Bugari beže ka Kadibogazu, i pozivao da se gasi štala koji su u bekstvu zapalili (baš njihovom staršiji?), a ispostavilo se da je štalu zapalio on, u osveti za rekviriranu kacu, jer je deda, po okupatorskoj naredbi za davanja, uvek najpre davao iz svoje kuće, pa onda od rođaka, a na kraju od nerodbine. Ubrzo potom, iznurena od bolesti i muka, od brige i šoka, umrla je njegova mlada žena.

Ako je suditi o dedinom rodoljublju – činjenica da je u selo vratio dvanaestoricu neogrebanih, a da se sa klanice nisu vratila 76 prvopozivaca (od 116 domova), isključivo iz reproduktivnog dela populacije, i ugašeni su mnogi domovi.

Dedino predsednikovanje opštinom (tada je selo imalo svoju opštinu) nastavilo se duže od decenije, kroz više izbora, i deda je, uveren da će ga opet birati i u Bansko veće, mirno (što bi se danas reklo – bez ikakve kampanje) čekao izbore 1931; iza njega je, kao najveće dostignuće, ostala i novosagrađena otvorena škola – do tada je tek poneko dete išlo preko bregova i zima u susedno selo.
No, mesto predsednika nišanio je i njegov delovođa (sa kojim mu je pokojna žena bila u srodstvu): išao po kućama, obećavao svakome šta mu je trebalo, davao deci šećerne kocke, podsećao da je Bogdan bio bugarski sluga.

Nekoliko dana pre izbora, pred delovođinu kuću trgovac iz palanke je dovezao oveći drveni sanduk i istovario; u predizborni dan je delovođa u svaki dom (sem u Bogdanov), čak i u dom Bogdanovog mlađeg brata, ušao i podelio po jedan novi gumeni opanak (u to vreme, skoro jedina svakodnevna obuća bili su opanci od svinjske kože – ručno krojeni, debelom iglom i prtenim koncem šiveni za ukućane; od najstarijih, do tek prohodale dece; šiveni u dva oblika: sa kaišem za muške i bez kaiša, za žene – samo su se za svečane prilike kupovali majstorski šiveni opanci kod opančara u Palanci).

Delovođa je, tako, blagorodno i obećavajuće, na radost sutrašnjih glasača, podelio tačno 206 opanaka (to je broj muških glasača na listi – žene nisu imale nikakvo pravo glasa, sem ponegde u kući, u kojoj je muž bio slabić), obećavajući da će dobiti drugi opanak ako budu glasali za njega.

Sutra se glasalo javno (panduri su pretili svima da moraju da izađu na glasanje). Deda je, sve preneraženiji, sedeo i gledao kako glasači, dolazeći u opštinu na glasačko mesto, neki krijući oči od njegovog pogleda, daju usmenu izjavu (tako se glasalo), koja se zapisuje u poseban spisak kandidata, pa čak i oni koji su mu bili najodanji i kojima je mnogo usluga činio.

U delovođinoj avliji se na ražnju, nad raspaljenom vatrom, okretao vo – onako veliki kao oni koje je Bogdan sa sobom poveo u rat. Ipak, njegova pobeda nije bila trijumfalna – prevagu je odnelo manje glasova nego prstiju na ruci.

Dok je Bogdan praznio fioke masivnog stola, koji mu je stesao stolar Brka iz susedne Debelice, odmah posle odlaska Bugara, u delovođinoj avliji – pod čijom je šupom bio raskovan onaj trgovački sanduk, ali prazan – rasla je sve gnevnija vreva. Narod je, većinom sa onim jednim u rukama, tražio obećano: svoj drugi, parni opanak.

Šta ’oćete, ljudi? – konačno se obratio delovođa, sada predsednik i većnik Banskog veća, izašavši na široku ploču na vrhu kamenih basamaka – pa niste svi glasali za mene!

Daj što si obećao ako glasamo za tebe! – vikali su ljudi.

Pa, kupio sam tačno 206 opanaka, koliko vas ima. Skoro polovina nije glasala za mene – od njih, ko ima levi opanak, nek da ovima koji sume glasali a imaju desni; ako imaju desni, nek daju ko ima levi. Ako nećete da se tako dogovorite i postupite – neka vam ostanu, pa idite s njima u palanku da se slikate kod fotografa, kad ste takvi. Podelite među sobom! Ako kome zafali – dokupiću, bre!

Ja sam od sad vlast!

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.