Priča o pouzdanom šapatu

Sa svesnim preterivanjem, obrazložio sam – jer ona je, posebice prvih godina, bila jedan od najvažnijih, a istovremeno najneupadljivijih stubova Dan grafa. I Redakcije.

Ta doza preterivanja bila je nužna da podvuče ono što Radmila (ja sam je zvao Rada, a Dušan joj je nadeo malo poletniji nadimak poverenja -Rajka) nikad, diskretna i tiha, iskreno skromna ne bi nikome nikad, ničim stavila do znanja, apsolutno lišena potrebe za samo(po)hvalom.

U jednoj od kuća/stanova na koje je podeljena veća kuća, predonoratna „kafana na Trošarini“ kod Plavog mosta, a usred poslednjeratnih godina, jednoga dana „osvanule su“ – stari kafanski zid nas je samo delio – tri sestre, niko u uličici nije verovao da je ona najmlađa – devojke, podstanarke. Z(a)brinute iz Zapadne Slavonije, posle sam se raspitao od onog roda Ećimovića, predupredivši iskušenja i užase „Bljeska“ i „Oluje“.

Inače, u prilično razuđenim komšijskim odnosima u prigradsko-ruralnom ambijentu i duhu naše uličice u uličici, niko ih s njima nije posebno negovao dok se nekim čudom u hiperinflacijskim godinama i potonjim, nije spontano izrodio neki inat igranja „odbojke“ baš pred njihovim delom dvorišta. Ne njima u inat, nego „situaciji“. Preko improvizacijski razapetog kanapa nad uličicom.

Tu je počeo da se piše Radin CV koji nikad nije ni bio napisan niti smo ga ikad tražili. Obelodanjivale su se na ulici „sklonosti“ koje su u takvim klišetiziranim biografijama nezaobilazne.

A videla se i „radna biografija“ po jutarnjim odlascima i večernjim dolascima sa privremenih, povremenih, neizvesnih poslova na koje je bila primana i oskudno, usput obaveštavani – otpuštana. (Najčešće, ona, a kasnije su i sestre uspešno krenule dobrim delom tragovima Radinih „poslotražećih“ i poslovnih iskustava.

Kad nas je nužda priterala da dve godine ranije osnovani Dan graf d.o.o. pokrene i Danas, apdejtovao sam Radin nepisani CV pitanjem i odgovorom da od škola ima ono što se ovde zove pravno-birotehnička struka (a „doučava“ zanat i u Bgd. na srodnom smeru fakulteta) i da je upravo otpuštena sa privremenosti u nekoj gvožđarskoj firmi.

Pitao sam je da li bi pristala na neizvesnost da to što je učila radi u nečemu što još u potpunosti ne postoji, sa rizikom da već na početku (ne) propadne.

Izgleda da je i ona nenametljivo proučavala moj nenapisani CV, pouzdala se, ali više od toga, poklonila nam nesebično mnogo od svoje pouzdanosti, istrajnosti, znanja i snalažljivosti da ga primeni!

U Dan grafu među prvim poslovima Rada je provežbavala prijave u stalni radni odnos na nama dvoma koje je „zaposlila“ mesec dana pre okupljanja članova redakcije, koje smo potom korak po korak primali a da nismo baš znali kako se zove njeno radno mesto – možda sekretar firme.

Dok se Dan graf nije postepeno sve bolje i organizovao i „zafirmio“, i sa ovog odstojanja još uvek je jasno da smo tih prvih meseci (delom i godina) u toj jednoj savesnoj, istrajnoj, upornoj osobi imali čitavo „odeljenje“ opštih i finansijskih poslova.

Radna mesta i poslovi (za mlađe – sad se to kaže pozicije!) kasnije su se menjali – ali njen požrtvovani odnos prema njima nije.

Pišem o tome i u svojim drugim tekstovima, ima mnogo reči i epiteta koji se vrte oko odgovornosti, upornosti, privrženosti, ali se sve ređe upotrebljavaju, jer se gube i osobine koje one dočaravaju.

Nije preterano ako kažem da je Rada bila vlasnik mnogo osobina iz te kolone, čiji opisi nestaju.

Setiće se još mnogi koji je znaju, na primer, da je nisu čuli da nekad podigne glas, njeno opštenje uvek je bilo malčice iznad tonaliteta šaptanja. Ali, pouzdanost tog šapata bila je neverovatnog obima. Znali su to da cene saradnici, naši partneri i poslovni prijatelji (naša usrdna saradnica doživljena kao sestra ili ćerka, nipošto samo kao lepa dama!)

Cenili smo to – da li zasluženo dovoljno i mi – kad je naše ideje, sprovodeći ih, popravljala i dopunjavala na svoj tihi način.

U borbi sa teškom, najtežom bolešću koja se postajala sve teža, duže od decenije Rada je takođe ispoljavala veliku snagu, istrajnost i herojstvo. Uz takve okolnosti formirala je i porodicu, podizala Petru, radila i kad po zakonima uopšte nije morala ni malo, a ne onoliko koliko jeste.

Nije samo naša firma njenim odlaskom izgubila, u sebi znam da nisam patetičan kad kažem da je i svet ostao bez jedne velike dobrote.