Priča o Sandokanu ne pije vodu

Ovo naročito stoga imajući u vidu da se politički pokret Zajedno za Srbiju gospodina Zelenovića dvoumi oko izlaska na lokalne izbore.

Godine 2008, u vremenu kada se menjala vlast i kada je Boris Tadić zajedno sa Ivicom Dačićem formirao tzv. proevropsku vladu, nalazio sam se na funkciji direktora zdravstvenog centra Kosovska Mitrovica u čijem sastavu je bila bolnica i domovi zdravlja iz opština sa severa Kosova i Metohije.

Par meseci nakon formiranja te proevropske vlade u moju kancelariju je došao prvi čovek Socijalističke partije Srbije na severu Kosova i Metohije LJubiša Marović, koji je nekada bio i potpredsednik Skupštine Srbije, i bez okolišanja mi je ponudio da mogu da ostanem na funkciji generalnog direktora jer i Boris i Ivica cene moj prethodni politički rad, ali moram da prestanem da ih napadam preko medija.

Shvatio sam odmah o čemu se radi, nasmejao sam se i rekao sam mu: „LJubiša neka svak radi svoj deo posla. Vi radite ono što mislite da treba da radite, a ja ću da radim ono što mislim da treba da radim.“

Posle dva dana ondašnji potpredsednik Demokratske stranke Srbije Vuko Antonijević pozvao me je i rekao mi je: „Danas te smenjuju na Vladi Srbije.“ Rekao sam mu da znam a on me pitao odakle, odgovorio sam mu da sam imao ponudu koju sam odbio.

Zašto sve ovo govorim?

Iz jednog razloga. Važni su principi, a ne funkcija.

U kompletu sa mnom smenjen je i dr Vladimir Adžić, koji je bio direktor bolnice i koji mi je poprilično tužno izgledao.

Da bih ga utešio objasnio sam mu govoreći mu „Vlado, funkcija nije najvažnija na svetu.

Koliko naših kolega lekara dočekaju penziju a da ni na kakvoj funkciji nisu bili a mi smo ipak za našeg veka to probali.“

Istini govoreći, tačno je da funkcija vuče dobar deo privilegija. Mobilni telefon vam ustanova plaća, ne dajete svoj novac za benzin a drugi vas vozi, imate pravo na reprezentaciju, a na posao niste dužni da idete od sedam sati ujutru…

Ali to nije najbitnije. Najvažnije stvari su principi, ideja, ponos i dostojanstvo.

To nema cenu.

Od vremena formiranja Saveza za Srbiju među novim i mladim političkim prvacima ove zemlje gradonačelnik Šapca imao je zapaženo mesto i istaknutu ulogu.

Bio je jedan od glavnih promotera bojkota, koliko mi se čini, na svim nivoima.

Dobar deo opozicione javnosti prepoznao ga je kao dobrog domaćina i veštog političara. Ali ova priča sa Sandokanom ne pije vodu.

O kakvoj god da se kriminalnoj ličnosti radi bojkot lokalnih izbora je stvar principa i veliki ulog za smenu vlasti u Srbiji.

Ne može se biti „Malo Đorđe, malo musliman“.

Hoću da budem borac protiv diktature Aleksandra Vučića a u isto vreme da se ne odreknem gradske vlasti.

Ako bojkot izbora uspe i Aleksandar Vučić bude sišao sa vlasti, ni Sandokan neće dugo politički trajati.

Godine 2012. Aleksandar Vučić je ponudio predsednicima opština na severu Kosova i Metohije da prihvate Briselski sporazum a da će sva četiri predsednika opština ostati na svojim funkcijama.

Ako ne prihvate, doslovce im je rekao da će biti smenjeni tako što će im uvesti privremene mere.

I svi su odbili, i svi su smenjeni. Do dana današnjeg suprotno važećem Ustavu Republike Srbije Aleksandar Vučić nije u ovim opštinama raspisao lokalne izbore.

Zato moja malenkost ako može, imajući u vidu moje godine, onako dobronamerno da posavetuje gospodina Zelenovića, bojkot mora biti totalan, i republički i parlamentarni i lokalni. Izlazak na lokalne izbore ne daje mu nikakve šanse da može da na njima pobedi.

Već sada možemo da naslutimo da će stotine čipova iz cele republike, počev od Kosovske Mitrovice pa do Subotice, da se sjati u Šabac i da „Acu Srbinu“ bugojanskom rajetinu iz Čipulića obezbedi trijumfalnu pobedu.

Uostalom izbori za savete mesnih zajednica u opštini Šabac samo nagoveštavaju ovakav ishod.

Autor je ortoped u penziji, nekadašnji narodni poslanik, član predsedništva Narodnog pokreta Srba sa KiM „Otadžbina“, članice Saveza za Srbiju