Priča o uzornom Jovanu

Od tada sam imao želju da upoznam tog čoveka. Kada sam pre nekoliko meseci pročitao njegove knjige „Eseji iz provincije“ i „Beleške – sa poukom i istinom umesto štita“, imao sam nove razloge da tog čoveka i vidim uživo. Da ga čujem. Da vidim zašto je toliko omiljen u manastiru Vraćevšnici, zašto su Milanovčani tako podeljeni oko njega, zašto, zašto?

Beleške su svojevrsna radna biografija Jovana Tomovića. Sa dvadeset šest godina postaje direktor Takova, koje tada ima dvadeset sedam zaposlenih. Kada posle dvadeset pet godina ode iz Takova, u njemu će biti četiri hiljade zaposlenih i oko osamdeset dve hiljade kvadratnih metara poslovnog prostora! Danas bi svaki ozbiljniji preduzetnik, ministar obavezno, a za privredu neminovno, trebalo bar da pročita ovu odu radu. Knjigu stvaranja i investiranja. Knjigu znanja, obrazovanja i zapošljavanja. Knjigu prkosa i ponosa. Knjigu milanovačkog čuda. Knjigu čudno vrednog, sistematičnog i posvećenog privrednika, čoveka sa dva radna vremena. Brižnog Lepinog čoveka. Da li treba nekome i takav za savetnika ili su uvek oni iz belog sveta bolji. Ko njega pita kako i šta raditi u Srbiji? A nije on jedini. Veliko naše bogatstvo su takvi ljudi. No, mi i to nemilice rasipamo, a neznalice i neznanje vladaju javnom scenom i Srbijom.

Beleške, a posebno Eseji pisani su živim jezikom, baršunastim, bogatim, starim i novim. Onim kojim je govorila njegova majka, ali i onim kojim govore mladi danas. I svoju lozu je naveo i stablo prikazao. Ne hvale radi, već pamćenja i opomene radi. Eseji su puni tradicije i modernosti. Puni iskustva i znanja, ali se sve to daje bez talambasanja. Tiho, a odvažno. Uspravno, a milosno. Iskreno, a upečatljivo. Kratko, a jasno – da jasnije ne može biti. Svi su eseji stranu-dve. A priča o učiteljima ima sedamnaest strana. Među njegovim prvim učiteljima navodi profesorku srpskog jezika, gospođu Nadu Arsenijević iz čačanske gimnazije, predratnog gvožđarskog trgovca Dmitra Adamovića, solunca, Đura Nedeljkovića, prvog partizanskog tenkistu, a mnoge je kasnije, iako bez fakulteta, naučio tehnologiji u Takovu Radovan Grković, narodni heroj, a posebno mesto zauzima Jovanova majka Rajka. Ona je u svakom tekstu, čini mi se. Ona je moralni posmatrač i kad je tu i kad nije. Ona je mera odnosa prema ljudima i neljudima. Ona je vrlina po sebi, a za sve. Jovan je zaista Rajkin sin. Sin Koštunića, Takova, Lunjevice, Semedraži, Vujna i Vraćevšnice. Sin Srbije. A kome danas u Srbiji trebaju njeni najbolji sinovi?