Foto: Shutterstock / George RudySvako ko je gledao „Dan mrmota“, kultni film sa Bilom Marijem u glavnoj ulozi, zna da je 2. februar datum kada problemi glavnog junaka počinju. Naime, on svakoga jutra ustaje i proživljava jedan te isti dan, jer biva zaglavljen u vremenskoj petlji.
Za mene je Dan mrmota, zapravo, 14. februar.
Da, da, dobro ste pročitali; nije štamparska greška, niti sam pobrkao datume (što muškarcima često polazi za rukom).
Moj Dan mrmota počinje jednom te istom raspravom svake godine: da li je to Dan zaljubljenih, ili je Zarezoja.
Da bih se nekako izmigoljio iz tog prostorno-vremenskog paradoksa, rešio sam da sa vama podelim jednu priču.
Ide ovako.
Bilo je to sredinom 19. veka, kada je mladi Englez krenuo na svoje prvo putovanje. Krstarenje je trajalo pune dve nedelje, i golobradi mladić je imao taman toliko vremena da se pripremi za zadatak.
Trebalo je kolonizovati afrički kontinent, što nije mala stvar.
Međutim, odmah na početku je došlo do odstupanja od plana.
Kada su se iskrcali u prvo selo, mladić je primetio da sa broda nisu poneli ni topove, niti puške, pa čak ni sablje.
Uzeli su samo pero i papir. I nekoliko darova za domoroce.
Stari Englez koji ih je predvodio se prvi poklonio poglavici sela, predstavljajući sebe i svoju grupu kao dobročinitelje.
Nudio mu je nesebično svoje usluge iz oblasti medicine, hortikulture, kao i tehnološka dostignuća koja će pomoći njegovom narodu, gladeći mirno sedu bradu.
Mladi Englez je bio ubeđen da je reč o predstavi, i samo je čekao noć kada će zaskočiti domoroce i prerezati im grkljane.
Ali, iz noći u noć je mladić ostajao budan bez razloga, jer se ništa slično nije dešavalo.
Stari Englez je spavao pored njega kao beba, uz povremeno hrkanje ili neobjašnjivo kikotanje u snu.
U narednim danima su osnivali škole u selima, počeli su predano da rade na izgradnji mostova, sagradili su im i crkvu, malu ambulantu, i mladić je svakim danom bio sve više izgubljen.
Naročito kada je sedi Englez zamolio plemenske poglavice za dozvolu da sebi izgradi visoku vilu na obodu sela, kako bi odatle mogao lakše da nadgleda radove.
Kada je rekonstrukcija naselja bila gotova, napravljena je bogata trpeza u čast starih i novih bogova.
Poglavica ih je za stolom postavio na počasna mesta, ljudi su nazdravljali sa njima, nudeći im neretko i svoje ćerke u znak zahvalnosti, da ih obiđu kasnije u njihovim odajama.
Mladi Englez kao da nije mario za to. Osvrtao se oko sebe i gledao s vremena na vreme na sat, da bi konačno prišao starcu i šapnuo mu:
– Hoćemo li sada pozvati naše trupe sa broda i zaskočiti ih dok su pijani?
Pobiti ih u jednom mahu, a onda pokrasti sve što imaju?
– Ne, dragi moj mladiću. Ubitačni udarac ćemo zadati sutra.
Sutradan je stari Englez u belom odelu prvi put seo na terasu vile koju su mu izgradili seljani.
Uzeo je u ruke svoju omiljenu šoljicu čaja iz otadžbine, zagledavši se nakratko u svoj odraz na površini toplog napitka, a onda glasno izjavio:
– Svi domoroci koji su viši od 170cm od danas će raditi u školama i upravama, jer je dokazano da su oni potomci naprednije afričke rase.
Oni koji su niži će raditi u poljima, na fizičkim poslovima i kao zanatlije, ali neka vas to ne brine – obećavam da će svi imati dovoljno da prehrane porodice i da žive više nego pristojnim životom.
Iako isprva sumnjičavi prema ovom potezu, pleme je prihvatilo nove mere, jer su Englezi bili mudriji i znali su mnoge misterije koje su njima bile nedokučive.
Prošlo je puno godina od tada.
Starom Englezu je jednog toplog popodneva šoljica skliznula iz oklembešene ruke i pala na pod.
Preminuo je mirno, dremajući u stolici od pruća.
Trupe vojnika se nikada nisu iskrcale, a mladi Englez je sada bio taj kome su nicale sede vlasi. Zauzeo je starčevo mesto na terasi vile, odakle je nastavio da promatra život u selu.
A bilo je šta da vidi.
Narod podeljen u dve kaste, zaboravivši u međuvremenu banalni razlog prvobitne podele; prolazili su jedni pored drugih sa mržnjom u očima.
Gledao ih je taj Englez odozgo dok je pio svoj čaj, i posmatrao kako se iz dana u dan sve više mrze, kako ne mogu ni oko čega da se dogovore, kako postaju pakosni, obesni i zli.
Nije više bilo zajedničkih trpezi, samo ratovi koji su se vodili na svakom koraku…
Za to vreme, iza vile na kojoj je naš Englez sedeo, kamionima su se svakodnevno odvozili tovari dijamanata, zlata, ruda i minerala, koje su tog dana iskopali, i pakovali ih na brodove za Englesku.
Da ovo ne bude poput priče Laneta Gutovića, koji bi vam na kraju rekao: „I sad, ne znam zašto sam vam sve ovo ispričao, ali može nekome da zatreba. U svakom slučaju, ne može da škodi…“ Ni danas se, dragi moji, ništa nije promenilo.
Osim igrališta, koje je sada digitalno.
Narod koji gubi kontakt sa stvarnošću, informiše se sa ružičastog dnevnika, veruje u sve što vidi na jutjubu, potpisuje peticije onlajn samo da bi nastavio da menja kanale na TV-u, zadovoljan što je nešto „korisno uradio“…
Navučeni na bromazepame i kockarnice, tumaraju po selu bez previše uključivanja u svet oko sebe, zastajući samo da ostave neki komentar na fejsbuku, i dalje ratujući sa „onima drugima“, ne shvatajući šta se zapravo dešava.
I dalje ne primećuju onog Engleza gore ne terasi, koji se modernizovao i sada neometano vlada putem medija i interneta, dok se narod ispod glođe sam sa sobom.
Dan svetog Valentina ili sveti Trifun?
Zabole me.
Ljubite se i volite, dok ispijate čašu vina.
Vernik ili ateista? Kakve to veze ima, bitno je samo da budete bolji ljudi. Zvezda ili Partizan? Isti k…
Ovaj, đavo.
Pevajte svoje pesme, i vodite decu na utakmice da bi ih naučili da vole sport i fer-plej.
Partizani ili četnici?
Jeste li vi, ljudi, retardirani, prošlo je više od 80 godina…
Kao stari Englez koji je bez ispaljenog metka uspeo da zavlada afričkim selom, i naši Englezi sa terase koriste taj isprobani recept.
Prosto je.
Svakog dana kroz beznačajne podele nastoj da zavadiš narod, da ne primeti kako na zadnja vrata iznosiš njegovo zlato i dijamante.
Fabrikuj lažne vesti, skreći pozornost sa bitnih tema, drži ih prikovane za ekrane telefona…
Tako će narod biti sve siromašniji, sve gluplji, sve tužniji.
A sve što bi trebalo da učine je da pogledaju gore.
Autor je lekar internista
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
