Prijatelj jezičke kulture

Sa gotovo dve stotine posebnih izdanja: knjiga, monografija, udžbenika i priručnika, te oko četiri stotine naučnih i stručnih priloga, akademik Piper spada u red naših najplodnijih lingvista. Bavio se proučavanjem gramatike i leksikona u srpskom, ruskom, poljskom, slovenačkom, makedonskom, češkom, lužičkosrpskom i drugim slovenskim jezicima, pitanjima opšte lingvistike, istorije slovenske filologije i drugim slavističkim i lingvističkim temama.

Osim toga, Predrag Piper poslednjih godina bio je živo zainteresovan za pitanja koja se tiču srpske normativistike i srpske jezičke kulture, recimo, upotrebe pisama srpskog jezika, ćirilice i latinice, kao i za neke nove pojave izazvane društvenim promenama, poput, recimo, sve češće upotrebe femininativa.

Najveći doprinos na polju srpske jezičke kulture, osim lingvističkih uradaka i šireg društvenog delovanja, počev od aktivnog kontakta sa medijima do participiranja u najvišim naučnim i kulturnim institucijama u Srbiji (SANU, Matica srpska, Institut za srpski jezik SANU, Filološki fakultet, Zadužbina Ilije Kolarca i dr.), Predrag Piper dao je šireći ideju o tome šta je zapravo jezička kultura i koji je njen značaj za srpski narod i njegovu kulturu.

Jezička kultura nije samo lingvistička normativistika, već je to ukupna kultura komuniciranja u jednom jeziku „koja ima više dimenzija, a u čijem su središtu znanja o važećoj književnojezičkoj normi, odnosno o jezičkom standardu, o funkcionalno-stilskim i ekspresivno-stilskim mogućnostima jezika, o tome kako govoriti pravilno, lepo i tačno i zašto se u jeziku nešto smatra pravilnim, a nešto nepravilnim, nešto se preporučuje, a nešto se ne preporučuje ili se samo dopušta, i kako se te preporuke obrazlažu i objašnjavaju“.

I kada je kritikovao zapuštenost srpskog jezika i u nekim sferama drastično nizak stepen jezičke kulture, pa i veliku nebrigu o srpskom jeziku, P. Piper nije zaboravljao da ponudi nova rešenja, da predloži buduće korake, da iznese odgovarajuću strategiju koja se realno može u datoj prilici sprovesti.

Međutim, ono što se ne sme izostaviti jeste Piperova zaostavština u vidu naučnog i nastavnog podmlatka. Kao mentor, proizveo je sigurno više od dvadesetoro doktora nauka, isto toliko magistara, četrdesetoro stručnjaka izabrano je u naučna i nastavna zvanja zahvaljujući njegovoj oceni.

Ovakvo navođenje podataka ne može da dočara ono što je zaista najveći dar koji smo od njega dobili mi, njegovi učenici i naslednici u nauci, među koje neskromno i sebe ubrajam, a to je vreme koje nam je posvetio, iako ga nikada, zapravo, nije imao dovoljno, pažnja, koju je svakome od nas nesebično poklanjao, krajnje dobronameran savet u svakoj situaciji, nesebičnu pomoć kadgod je nekome bila potrebna i toplu reč u najtežim trenucima.

Nikada mu to nećemo zaboraviti, u našim sećanjima ostaće večan.