Prilagođavamo se da smo bespomoćni

Prilagodili smo se situaciji da nismo u ratu a sahranjivali smo svoje poginule u tim istim ratovima. Apsurdi i nevolje su se množile, a mi smo se prilagođavali. Proticao je život u tom patološkom stanju uz očekivanje da će istorijski, socijalni i ekonomski diskurs iz perioda haosa ući u period mira i stabilnosti. Danas nam govore da nam nikad nije bilo bolje, i zahtevaju da se na to „nikad bolje“ prilagodimo.

Ubeđuju nas da ne vidimo šta se događa, a ako vidimo da ne verujemo svojim očima i ne koristimo sopstvene misli i razum. Treba da ne registrujemo i ne osećamo nepravdu koja se na svakom koraku čini mnogima.

Treba da se prilagodimo činjenici da mala grupa uzurpatora države ima pravo da poseduje sva prirodna i materijalna dobra, a da svi mi ostali to prihvatimo kao neminovnost.

Prilagođavamo se da smo bespomoćni da postojeći haos i propast zaustavimo i da oni, u ovom vremenskom preseku, mogu da čine sve što požele. Potvrđuju to svakodnevno i na svakom koraku. Ništa i niko ih ne ometa.

Događaji u parlamentu brišu svaku nadu da će najviše zakonodavno telo države donositi zakone koji će omogućiti većini građana da funkcionišu u skladu sa sopstvenim potrebama. Većina je tu da potvrdi ono što je već odlučeno, pre nego što je u dnevni red i stavljeno. Njihov glavni zadatak je da ometaju, vređaju i negiraju svaki predlog i svaki nastup opozicione manjine.

Mnogi iz te dresirane i dobro kontrolisane većine nije „poslata“ ni od kakve grupe građana da zastupa njihove interese. U drugačijem izbornom sistemu, kada bi nastupali sa svojim imenom i prezimenom, verovatno, da bi dobili glasove svojih rođaka i veoma bliskih prijatelja. Oni znaju ko je dobio glasove i ko ih je odredio da budu tu gde jesu. NJih ne interesuju građani, odnosno „narod koji sve vidi“.

Oni predstavljaju jednog čoveka i njegovo su ružno, prljavo i zlo ogledalo. Trude se da primitivizmom, arogancijom, prostaklukom i nipodaštavanjem onih koji nisu iz njihovog plemena, privuku pažnju šefa, gazde, gospodara, i božanstva, kako ga ko već doživljava. Važno im je da on bude zadovoljan i pohvali ih u nekom svom performansu.

O zakonima i njihovoj suštini ne razmišljaju, jer znaju da ih je doneo onaj kome sve duguju, pa će bez zamaranja malih sivih moždanih ćelija, glasati za sve predloženo. Šta se njih tiče što su u nacrtu budžeta predložena minimalna sredstva za kulturu, obrazovanje, zdravstvo i dečju zaštitu. Za njih će biti dok bude njega na mestu na kome je.

Ne slušaju oni šta opozicija predlaže i sa čime se ne slaže. Razmišljaju kako će da ih ometaju, i šta uvredljivo da im izgovore. Više nije dovoljno da im dobacuju samo u skupštinskoj sali. Počeli su da ih sačekuju posle završene sednice na ulici. Predvodi ih, kako i dolikuje, šef poslaničke grupe Milenko Jovanov, očekujući da će ga gospodar pohvaliti, kao pre više godina kada je „obelodanio“ da je supruga Vuka Jeremića glavni diler droge.

Sigurno se još uvek seća blagonaklonog smeška vrhovnika, i njegove izjave da ga Jovanov podseća na njega iz mlađih dana. Za tu čast vredi presretati opozicione poslanike i obraćati im se manirom uličnih siledžija. Da li ćemo potisnuti osećanje stida zbog podivljalih primitivaca, koji će donositi zakone u korist svojih gospodara, i prilagoditi se i ovakvom ludilu? A možda je to sve što nam je ostalo – prilagođavanje na trajanje bez života.

Autorka je lekarka 

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.