Primer konstruktivne komunikacije

Ko poznaje prilike na nevladinoj sceni mogao je sa dubokim uzdahom da prati tenzije koje je proizvela već sama ideja o institucionalizaciji komunikacije između vladinog i nevladinog sektora, iako je ruku na srce reč tek o delu vladinog i delu nevladinog sektora koji u opisu posla imaju ‘rodnu ravnopravnost’. To ne treba da čudi. Nevladine organizacije su nastale suprotstavljajući se nedemokratskom režimu devedesetih. Bunt protiv te vlasti i preuzimanje brojnih, pre svega socijalnih funkcija koje vlast nije vršila ili je radila pogrešno su bitne karakteristike delovanja nevladinih organizacija. Gotovo čitavu deceniju, od petooktobarskih promena na delu su promene. Prespore, ali ipak promene u kojima i državna tela i nevladine organizacije pokušavaju da definišu svoja mesta, zadatke i pronađu oblike saradnje. Ženske nevladine organizacije očigledno imaju kapacitete da uđu u ravnopravan dijalog sa državom. Kako državi treba vremena da izgradi demokratske kanale uticaja građana/građanki, a feministkinje imaju niz negativnih iskustava sa državom i institucijama, bilo je neophodno prvo stvoriti uslove da jedni druge čuju. Forum, po ugledu na sličnu dobru praksu u Italiji, jeste postao mesto konstruktivnog dijaloga. Od tog dijaloga Uprava za rodnu ravnopravnost ima kvalitetniji Nacrt akcionog plana za sprovođenje Nacionalne strategije za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti, a aktivistkinje nevladinih ženskih organizacija satisfakciju da njihovi dugogodišnji napori, profesionalna iskustva i saznanja postaju legitimni deo državnih dokumenata i politike koja prepoznaje interese najveće marginalizovane društvene grupe.