foto FoNet Zoran MrđaVrlo sam blizu osmoj deceniji. Čitav život proveo sam na „ušću dveju reka ispod Avale“. Iako se nisam selio iz Beograda, živeo sam u pet različitih država. Sve se na planeti promenilo i menja. Promenio se čak i položaj zvezda u svemiru. Samo se u Srbiji ništa ne menja.
Prave se novi Ustavi, da bi sve ostalo isto i da bi ljudima vladali ti ustavotvorci. Donose se novi zakoni koji ne važe za vlastodršce, a oni, kad im zagusti, izmišljaju unutrašnje i spoljne neprijatelje. Ne libe se ni da građane gurnu i u ratnu pogibiju.
Rođen sam, i po svemu sudeći, umreću u diktaturi i totalitarizmu. Ipak za ovih deset godina neograničene vladavine Aleksandra Vučića najboljeg učenika ratnog zločinca Šešelja, život u Srbiji je izgubio smisao i ne može se porediti ni sa jednim prethodnim režimom.
Kuda idu naprednjačke „divlje svinje“ najbolje se videlo pre mnogo godina po grafitima na zgradama srpskih gradova: „Kad porastem biću Tole, a ne Nole“ (Tomislav „Tole“ Karadžić, je počasni predsednik FSS). Mladi su dakle prvi ukapirali namere Vučićeve vlasti. Srbija je pod naprednjacima postala jedna velika krčma na Ibarskoj magistrali, pravi teatar apsurda.
U toj krčmi se besomučno zadužuje, pije i troši opljačkani novac. Beskrajna verbalna agresija čini da reči gube smisao. Brblja se i propoveda o svemu i svačemu, samo ne o tome kako osloboditi Republiku u zarobljenoj državi.
Huliganski svemoćnik na čelu Srbije, tu jadnu stvarnost, preko većine medija predstavlja kao „raj na zemlji“ i „zlatno doba“ države i nacije.
Za njega ne postoje skandalozne i šokantne kriminalne epizode sledbenika, očigledne izmišljotine i laži tabloidnih medija, nepodnošljivo širenje mržnje i šovinizma, kao i otvorena pljačka svih prirodnih i državnih resursa. Za njega i njegove sve je proleće, cveće i ptice.
U tom mehuru iluzija u kome živi sa svim pravima i bez ikakve odgovornosti, on ne vidi stvarnost „spoljašnjeg“ sveta. Kao bivši vojnik navijačke paravojske kriminalca Arkana, do danas nije uspeo da se otrgne fragilnim osećanjima i kompleksima iz tog doba.
Čitav svoj radni vek živi u politici i od politike, a ostao je emocionalno nedozreo, neobrazovan, nesposoban i nemoćan da građanima pruži kakvo takvo suvislo objašnjenje o bilo čemu. Stalno ponavlja „ne dam Srbiju“ i „Živela Srbija“.
Govoreći da voli Srbiju, da je od nje napravio „ekonomskog tigra“ na Balkanu, on zapravo govori o sebi jer se poistovetio sa državom i pljačkom svega postojećeg.
Okružio se kriminalcima, poltronima i mediokritetima i nema savetnika koji bi ga upozorio na to koliki mu je domet. Za osnovno pravilo života, izabrao je isključivo zloupotrebu vlasti, pre svega privatizacijom Parlamenta i Vlade, sudstva, medija i svih ministarstava sile i prisile.
Od kako je na vlasti surovo se poigrava sa ljudskim sudbinama, kao i sa sudbinom društva i države. Doveo je društvo u stanje kada ništa nije tako bezvredno kao ljudski život i kada je bolje biti Tole nego Nole.
Anestezirao je građane lažima, jer što kaže Hana Arent, laži ne služe da narod u njih poveruje, nego da ne veruje ni u šta. Narodu tada nije samo oduzet kapacitet za akciju već i kapacitet da misli i sudi.
Takvom narodu možete da radite šta hoćete. Zato većina Srba danas živi kao da su mrtvi. Uz pomoć laži stvorio je najkorumpiraniju i najprimitivniju zajednicu koja se može zamisliti. Sveopštom korupcijom i kriminalom do kraja je realizovao kriminalnu prvobitnu akumulaciju kapitala, koju je započeo Slobodan Milošević.
I sada, taj nepomenik oholosti, u ulozi neprikosnovenog „Šefa“ želi da napravi pokret za odbranu, ne države koju je uništio, već tog kapitala, opljačkanog i akumuliranog ratnim profiterstvom i otetog od ojađenih građana.
Uništitelj demokratije dakle, pod paravanom politike i navodnom borbom za odbranu neodbranjivog Kosova, hoće da izbegne odgovornost i legalizuje temeljnu pljačku i uništavanje države Srbije. To se ne može sprečiti nikakvim izborima.
Jedini način je da se uvede prinudna uprava ili formira vlada nacionalnog spasa, koja će ljudima, koji su Srbiju doveli do društvenog i ekonomskog kraha, zabraniti da se dalje bave javnim poslovima.
Jednom rečju ili prinudna uprava ili zbogom Srbijo. Najbitnije je međutim da kad samodržac ode s vlasti, ne dođe do divlje reakcije i još većeg haosa. Trezvena politika prinudne uprave, to je obaveza nekorumpiranih političkih faktora, ako takvi u Srbiji još postoje.
U svakom slučaju Srbija je po ko zna koji put u svojoj istoriji, pred hamletovskim pitanjem: „Biti ili ne biti?“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
