Pripisivanje genocidnih namera

Smatram, dakle, nedopustivim da g. Suljagić više puta kroz članak pominje „srpski genocid“ i tako celom jednom narodu prebacuje odgovornost za jedan zločin lokalnog karaktera.

Ne samo što je problematičan karakter zbivanja u okolini Srebrenice 1995. koja su bila zločin, ali ne i genocid (i pored mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu), pre svega zbog izuzimanja žena i dece iz ubistava, ali i zbog toga što je on, koliko god neopravdan, bio odgovor na pokolj srpskog življa u okolini Bratunca, gde nisu pošteđeni ni žene ni deca (primer dečaka Slobodana Stojanovića).

Iako loš primer, osveta tokom rata i neposredno nakon njega je mnogo više opravdana nego u mirnodopskom periodu.

Ključni problem jeste otvoreno pripisivanje genocidnih namera, uz vrlo kreativno skretanje sa teme, pominjanjem pôla žrtava i obezglavljivanja zajednice, čime se skreće sa suštine – da u srebreničkoj opštini, delu Republike Srpske, živi 75% Bošnjaka (po popisu iz 2013), te da zajednica nije nestala, a da je i udeo bošnjačkog stanovništva vrlo sličan kao i pre rata, što dovoljno govori o navodnoj nameri „iskorenjivanja“, o kojoj autor piše.

Na samom kraju želim da podsetim g. Suljagića da su u ratu u Bosni i Hercegovini ratovali svi protiv svih, te da razmisli da li se možda iskorišćava nesreća Majki Srebrenice radi antisrpske propagande, te da umesto spočitavanja srpskom narodu da prizna genocid, spozna šta je Armija BiH, u ime njegovog naroda učinila prema ostala Srbima, pa i Hrvatima, te analogijom zaključi da li je tu bilo sličnih postupaka kao i u Srebrenici.

Autor je student Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i London School of Economics