Priština sudi Briselu

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; 

Taj sporazum su 19. aprila 2013. godine, u izobičajenoj bilateralnoj formi, zaključili visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, predsednik Vlade Republike Srbije Ivica Dačić i predsednik vlade republike Kosovo Hašim Tači. Srbija je očekivala energičnu reakciju Evropske unije jer je Briselski sporazum i njen akt, ali je usledila začuđujuća podrška suspenziji izjavom potpredsednice Evropskog parlamenta Urlike Lunaček da Sporazum treba izmeniti ako pomenuti sud po okončanju postupka nađe da nije u skladu sa kosovskim ustavom.

S obzirom na ovakvu podršku, uverljivo deluju reči Fatmira Šeholija, prištinskog političkog analitičara, objavljene u Danasu 13. novembra 2015. godine „da su se u Briselu sve tri strane dogovorile da Sporazum o ZSO bude prosleđen Ustavnom sudu Kosova radi ocene ustavnosti i zato ne treba da bude nikakvo iznenađenje i da se diže prašina oko toga što je Ustavni sud privremeno suspendovao Sporazum“. U istom broju čitamo da se u Prištini „očekuje da će odluka suda biti potvrda ustavnosti tog dokumenta i da bi se do odluke moglo da dođe vrlo brzo“. Ako se ovo očekivanje ostvari, sva je prilika da je dogovor tri strane obuhvatio i garanciju da ni Ustavni sud Srbije ni ustavni sud Kosova neće Briselski sporazum proglasiti neustavnim koja, naravno, podrazumeva i politički uticaj na oba suda da tako bude.

Srpska strana je ovaj uticaj „uspešno“ obavila pošto je njen Ustavni sud zaključkom od 10. decembra 2014. godine odbacio predlog za ocenu ustavnosti Briselskog sporazuma, iako je tim sporazumom Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, kao nedeljiv deo Republike Srbije, integrisana u pravni sistem samoproklamovane republike Kosovo, čime je jedinstven pravni poredak Srbije, predviđen članom 4. stav 1. Ustava, sveden na prostor do administrativne granice sa surogat državom Kosovo. Sudija tog suda dr Dragan Stojanović, u izdvojenom mišljenju, navodi da doneta odluka „nije dostojna jednog visokog suda javnog prava koji sebe smatra nezavisnim“ i da Sud u ovom predmetu nije ispoljio lojalnost Ustavu nego da mu je „rukovodeća ideja bila da (…) bude lojalan Vladi i njenoj politici“.

Iskušenje kosovske strane je manje, jer su na tapetu Ustavnog suda samo odredbe Briselskog sporazuma o Zajednici srpskih opština, koju ta strana naziva Asocijacijom. Pošto ova dva naziva nemaju isto značenje, slutim da će ga kosovska strana različito tumačiti od srpske. Rezolucija Narodne skupštine Srbije o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji od 9. januara 2013. godine, pod Zajednicom podrazumeva autonomno povezivanje srpskih opština. Kosovska strana, međutim, Asocijaciji srpskih opština daje svojstva obične nevladine organizacije. Tome ide na ruku i okolnost da je etimološko značenje reči „asocijacija“ – udruženje a da nevladine organizacije nastaju upravo udruživanjem. Možda će baš ta okolnost uticati da i kosovski ustavni sud u najavljenoj odluci „o potvrđivanju ustavnosti“, Zajednicu srpskih opština svede na nivo nevladine organizacije. Ako se to dogodi, a kosovski ustavni sud „potvrdi ustavnost“ Briselskog sporazuma, njegova odluka će opet izazvati podozrenje zbog sâme najave takve odluke, jer niko pa ni politički analitičar ne može unapred znati kakvu će odluku doneti sud. Tamo gde se to može ne stanuje vladavina prava a bez nje se ne može uspostaviti ni normalizacija odnosa srpske i kosovske strane.

Ako su obe strane evropskom pregovaraču obećale da njihovi ustavni sudovi neće rušiti Briselski sporazum i ako je on to primio k znanju, onda se i njemu može zameriti neprincipijelnost. Jer, onda i njegovo zalaganje za vladavinu prava, kao prioritetnom uslovi evropskih integracija, nije iskreno a moralo bi da bude.

Normalizacija odnosa Srbije i samoproklamovane republike Kosovo ne sme da ima za cenu žrtvovanje Ustava Srbije. Ali, normalizacija bi morala da uvažava i realnost protektorata UN u južnoj srpskoj pokrajini. S obzirom na to, čini se da bi „Kiparski model“ mogao biti delotvoran i u ovoj neprilici. Po njemu Republika Srbija bi trebalo da uđe u Evropsku uniju sa Kosovom i Metohijom, ali da se u tom delu Srbije ne primenjuju ni srpski propisi ni evropski standardi sve dok se konačno ne reši njegov status.

Nažalost, Briselski sporazum nije krenuo tim putem. On u tački 14. obavezuje obe strane da jedna drugoj ne blokiraju evropske integracije. A kada Srbija dođe u predvorje Evropske unije, skoro je izvesno da će se suočiti sa već najavljenim zahtevom da prizna Kosovo. Ako to ne učini povrediće tačku 14. Sporazuma jer bez priznanja Kosovo ne može postati članica Ujedinjenih nacija. Pošto je to uslov i za prijem u Evropsku uniju, jer tamo ulaze samo države u punom kapacitetu državnosti, blokada Kosova na putu prema Evropi imaće za posledicu i blokadu Srbije na njenom putu prema Evropskoj uniji. Takav ishod će ujedno značiti da i „normalizacija odnosa“ između strana u Briselskom sporazumu vodi priznanju samoproklamovane republike Kosova.

*Autor je rredovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union