Tradicija je oduvek bila izvor, začetak i početak svakog novog vremena i njegovog duha kao neprolazne otmenosti i raskoši – drevno učenje o postojanju, o čoveku, o društvu, istoriji, o religiji i životu. Ta takozvana patrijarhalna kultura, kao paradigma ispravnog i dobrog života, gde je ljudski razgovor imao svoju svrhu, meru i cenu, posedovala je kult prirode, moralne podsticaje, krupne, dalekoumne i dalekosežne uticaje, neposrednu porodičnu i svaku drugu međuljudsku empatiju i privrženost.
Dabome, u tradiciji ima lažne uviđajnosti, pogrešnog vaspitanja, dosta toga što ne treba nositi u budućnost. Filtrirana i oslobođena krajnosti i svakog natruha ideološke, pseudonaučne, mitomanske, klasne, pragmatske i istorijske dimenzije, tradicija kristalizuje suštinu i meru ljudske mudrosti. Uostalom, staro je utvrđeno, provereno, dokazano; imalo je svoj sistem vrednosti povezan sa sistemom običaja i uverenja.
Duhovno nasleđe, na koje ekskluzivno pravo polažu različite kulture i subjekti društvenog života, nisu samo uspomene, već ono što je na savremenog čoveka zaboravilo, što se na njega ne poziva, ne osvrće; to je zaborav koji nije izašao iz sfere pamćenja, već iz samog sebe. Iako se smisao tradicije krije u nadi da izdrži do kraja, ne traje sve što je na trajanje računalo, dok duh promena pokušava da je otera u zaborav. Tamo gde nema generacijskog kontinuiteta manje se vodi računa o poštovanju tradicije i njenog očuvanja. U brojnijim porodičnim zajednicama, gde se običajnost prenosi sa kolena na koleno i gde je naracija o tome naglašenija i češća, tradicionalna kultura će živeti bez većeg uticaja savremenog načina života.
Tradicija i savremenost su u dinamičkom procesu, u stanju stalnih promena, a akteri promena su ljudi. Ne treba zaboraviti da u tranzicijskom periodu tradicionalne vrednosti imaju negativnu konotaciju pa čak i rigidan koncept tumačenja prošlosti. Nestajanje i nastajanje se uvek dodiruju i naslanjaju. Diskontinuitet je neminovnost, iako svaka nova egzistencija počiva na nekom prethodnom životu. U svakom prevrednovanju i dijalogu sa savremenošću, drevni ali živi simboli pokušavaju da uspostave nove veze, da pokrenu nova pitanja, da sugerišu drugačija značenja, da probude drugačiju nadu. „Ljudski život postaje pravi pakao i istinska patnja tek onda kada dve epohe, dve kulture i religije, presecaju jedna drugu“, zapaža Herman Hese.
Od sveopšte duboko zatrpane prošlosti što je moglo da se odbaci odbačeno je, što je moglo da se odloži odloženo je, što je moglo da se saopšti rečeno je. Ti prenosivi obrasci verovanja, koji su nekada bili noseći delovi celine i poretka stvari, sada govore jezikom nedovršene prevaziđenosti. I čovek se zna razići od sebe, svojih prijatelja, roditelja, pa zašto bi u tome vredni običaji i navike, koje se opiru promenama, bili izuzeci. Štaviše, i duh koji bi otkrio istinu nestaje, ostavljajući nam razne dileme i nedoumicu. Uostalom, ono što u sebi više nema snage i vrednosti nema ni razloga za trajanje. Prirodno je da civilizacija stremi svojoj savršenosti, pa ipak to ne znači da nas tradicija ničim ne obavezuje i da se više ni na koji način ne moramo njome baviti.
Kao neiscrpna riznica izuzetnih tema kulturno nasleđe je danas više nego ikad sačinjeno od onoga što je preostalo, od istorijske i sociokulturne memorije, pošto je sve drugo zaboravljeno, a diskontinuitet i zaborav su strašni nagoveštaji šta sve može da se desi jednoj kulturi ako se suoči sa negiranjem i poništavanjem svega onoga što je vredno iz prošlosti. Uostalom, svako onaj ko se upusti u nameru svedočenja duha prošlosti, za koju smo mislili da je ne razumemo ili jako dobro poznajemo, naiđe na svašta, na ožiljke trajno utisnute u svoj identitet i vremenu sadašnjem, budući da se večito uvek vraća, i to je najveća istina.
Zaliveni nejasnom ravnodušnošću prema svemu što je ćutanje vekova ovde videlo i svedočilo, valja priznati da nam nedostaje više spremnosti, osećaja i smisla za poštovanje tradicije i njenog autoriteta, a često i osnovne pristojnosti prema kulturi sećanja. Savremenost daje mogućnost i ima kapacitet da se proverene i vredne tradicijske forme života, po kojima smo prepoznatljivi u svetu, izvuku iz nanosa ljudskog zaborava i njegovog nehata. Delatnim čitanjem rukopisa svoje tradicije, uspomenama i predstavama o prošlosti gradimo sliku o sebi i blagovremeno uočavamo izazove budućnosti. Biće velika greška ako današnja pokoljenja neuviđajno okrenu leđa i izgube meru u raskidu sa tradicijom, jer ona živi u njima kao mala skrivena tajna. Bez poznavanja autoriteta prošlosti i umnog vrednovanja vitalnih obrazaca kulturnog i duhovnog nasleđa ne mogu se otvarati velika vrata budućnosti.
* Autor je esejista iz Beograda. Ovaj tekst je odlomak iz dužeg ogleda o kontinuitetu i diskontinuitetu kulturnog i duhovnog nasleđa
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
