Privatizacija PKB-a šteti javnom interesu

Umesto odgovora dobijamo niz neuspešnih privatizacija i prebacivanje vlasništva između grada Beograda i Republike Srbije. U iščekivanju privatizacije, preduzeće propada održavajući se samo naporom radnika. Predstavnici države su poslovično nezainteresovani za dobrobit preduzeća, a rukovodstvo preduzeća postavlja se po partijskoj liniji sa svim uobičajenim lošim posledicama. U svemu tome, javni značaj i potencijal PKB-a za Beograd i Srbiju ostaju zanemareni, sa štetnim posledicama po životni standard i jednak pristup građana kvalitetnoj ishrani.

PKB raspolaže sa oko 30 hiljada hektara zemlje od čega obrađuje oko 20 hiljada. To preduzeće ima nezamenljivu ulogu u srpskoj proizvodnji mleka, stočne hrane, industrijskog bilja, a obnavlja se i proizvodnja voća i povrća. PKB održava i nasipe, vodovodne i kanalizacione mreže na levoj obali Dunava. Uz sve to, ne uklapa se u stereotip o „državnom preduzeću – gubitašu“, već u nekoliko poslednjih godina ostvaruje i pozitivan poslovni rezultat. Sve to u situaciji u kojoj država ne ispunjava obaveze prema PKB-u. PKB ne dobija subvencije za veliku većinu proizvedenog mleka koje joj je država dužna, a dugovi koje je država u sporazumu o podržavljenju iz 2009. obećala da će otpisati, i dalje su tu. Ključni problemi sa kojima se PKB suočava jesu neiskorišćenost kapaciteta, nedostatak ulaganja u osavremenjivanje proizvodnih pogona, i neobnavljanje radne snage. To bi se u najvećoj meri moglo rešiti odgovornijim odnosom predstavnika države, što bi obezbedilo opstanak PKB-a, i mogućnost da u budućnosti još uspešnije zadovoljava potrebe građana za pristupačnom i kvalitetnom hranom.

Međutim, u trenutnom „upravljanju“ preduzećem sve ovo je nebitno. Umesto toga, za vladajuću garnituru, PKB predstavlja potencijalno ogroman izvor zemlje za prodaju. Kako ga prodati tako da se najefikasnije namire interesi MMF-a (koji traži njegovu privatizaciju), političara i njihovih prijatelja iz sveta krupnog kapitala, postaje glavno pitanje koje određuje sudbinu naše prehrane. Kao primer zakulisanih radnji iza privatizacije PKB-a treba posmatrati i nedavni ponovni izbor kompanije Deloitte za privatizacionog savetnika u prodaji PKB-a.

Deloitte je i u prošlom, neuspešnom pokušaju privatizacije (2015/16) bio uposlen kao privatizacioni savetnik. U novom postupku privatizacije, pokrenutom početkom 2017. godine, Deloitte je izabran za privatizacionog savetnika početkom jula, a da se Radna grupa za odabir modela privatizacije, u čijoj je nadležnosti i odabir privatizacionog savetnika (i koja uključuje i predstavnike radnika PKB-a), nije ni jednom sastala. Kako je onda privatizacioni savetnik uopšte odabran? Zašto je onda uopšte formirana ta radna grupa? Samo da bi se održao privid bavljenja javnim interesom, dok se ključne odluke donose drugde, vođene drugim motivima.

Očekivano je da kupce i MMF ne zanima značaj PKB-a za Beograd i srpsku poljoprivredu. Ali nas i te kako treba da zanima to što ova prodaja može da obezglavi srpsku prehrambenu industriju. Hrana je već preskupa za lokalni standard, a privatizacija PKB-a je korak ili ka njenom daljem poskupljenju, ili ka padu njenog kvaliteta. Predstavnike države to ne interesuje. NJih zanima kako da što više lično profitiraju i da zadovolje prijatelje iz sveta finansija i krupnog kapitala. Stoga, još jedna pljačka javnog dobra im je draža opcija od održavanja ključnog prehrambenog proizvođača. Zato je potrebno obustaviti privatizaciju PKB-a i ponuditi viziju odgovornog upravljanja koji neće pogodovati interesima političkih i ekonomskih elita nego kvalitetu i dostupnosti prehrane građana cele zemlje.