Privatizacija srpskog nuklearnog otpada: Lični stav Miodraga Krmara

Naime, na spisku ustanova kojima bi se promenio vlasnički status se našlo i Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije (NOS). Istorijat ove ustanove nije nešto preterano dugačak, ali je bio praćen priličnim brojem kontroverzi.

Radi kratkog prisećanja, dovoljno je znati da je 2009. godine, kada je za nauku bio zadužen ministar Božidar Đelić, došlo do transformacije Instituta u Vinči, kojom prilikom su formirana dva pravna entiteta: Institut za nuklearne nauke Vinča i JP Nuklearni objekti Srbije.

Ova je podela načinjena prilično grubim rezom koji je izazvao dosta frustracija, ali to je posebna tema. Institut za nuklearne nauke je uglavnom sačuvao svoj profil dok je formiranje NOS-a opravdavano potrebom za postojanjem ustanove koja bi vodila brigu o nuklearnim objektima u Srbiji, ali i o radioaktivnom otpadu.

Ne možemo se pohvaliti da Srbija ima nuklearnih objekata u izobilju niti se možemo dičiti kako su nuklearne tehnologije doživele široku primenu kod nas.

Tu vredi pomenuti reaktor u Vinči koji je davno penzionisan, poneki izvor zračenja u posustaloj industriji a ono malo radioaktivnih materijala koje uvozimo za potrebe medicine (jer svoje proizvodnje nemamo), duboko je ispod proseka čak i srednje razvijenih zemalja. Shodno primarnoj ideji kojom se neko rukovodio prilikom deobe instituta u Vinči, NOS je dobio da brine o tom ugašenom reaktoru, bazenu sa radioaktivnom vodom, hangarima, od kojih su jedan zatekli u jako lošem stanju, ali i o napuštenom rudniku uranijuma u Kalni.

U svakom slučaju ništa značajno što bi potencijalnom novom vlasniku moglo biti zanimljivo. Tome treba dodati još nerešene imovinsko pravne odnose sa ostatkom instituta u Vinči koje bi novi vlasnik nasledio.

Sa službenog sajta NOS-a se može videti da tamo postoje sledeće organizacione jedinice: i) Sektor za razvoj i primenu nuklearnih tehnologija, ii) Sektor za upravljanjem radioaktivnim otpadom, iii) Sektor za nuklearnu bezbednost i iv) Sektor za radijacionu sigurnost i zaštitu životne sredine.

Osim upravljanja radioaktivnim otpadom, zbog čega je NOS i formiran, za ostale aktivnosti kojima se bave tri preostala sektora NOS-a se može reći da su dobrim delom sa uspehom sprovođene i u drugim ustanovama u Srbiji, jednako licenciranim od strane istih nadležnih tela.

Da ne idemo dalje od najbližeg susedstva, u onom drugom delu raspolućenog instituta u Vinči sa uspehom funkcioniše laboratorija Zaštita i to već decenijama u širokom spektru radijacionih poslova.

Ako nekome u svoje doba nije bilo jasno zašto se otvorila potreba za formiranjem NOS-a, sada se ta dilema itekako produbljuje pitanjem zbog čega se baš NOS našao na listi ustanova predviđenih za promenu vlasničkog statusa, da ne kažemo privatizaciju.

I tako se mi, korak po korak, dotakosmo bolne teme koja nas bridi već decenijama – privatizacije. Mi stariji se sećamo kako su nas svojevremeno ubeđivali da će nam Srbija procvetati samo kada prepišemo državnu imovinu privatnicima.

Na koji se način to desilo, poznato nam je svima. Čas posla su se razgrabile one ustanove koje su mogle dati lak i brz profit dok je ostalo zaraslo u korov. Pisac ovih redova je iz Bačke Topole, i svima koje to interesuje mogu preporučiti da dođu i bace pogled na Umetnost, nekada poznatu fabriku kuhinjskog nameštaja, sada avetinjski zaraslu u šiblje.

Kome nije do putovanja, može i u svome susedsvu videti po koji urušeni i u korov zarasli privredni objekt kako svedoči o uspešnoj tranziciji. Jasno je kao dan da nema tog akcionarskog društva niti privatnika pod kapom nebeskom koji bi svoj časno i teško stečeni kapital uložio negde gde profita nema.

Nuklearnim tehnologija, radijacionom sigurnošću i bezbednošću se osim NOS-a i drugi bave, ali niko ne planira da ih pretvori u akcionarska društva i zaradi na njima.

Sada nam ostaje samo da vidimo koje to tržišne potencijale poseduje NOS, a nema ih ni ostatak Vinče, niti bilo koja druga institucija iz nuklearske branše u Srbiji.

Ukoliko bi se desilo (što kod nas nije isključeno) da se sve aktivnosti iz oblasti zaštite od zračenja, nuklearne i radijacione sigurnosti od trenutno akreditovanih ustanova centralizuju time što bi bile poverene NOS-u, mogla bi se postići neka mršava likvidnost, uz naravno, skupo plaćenu cenu otimačine. To naravno ne bi zadovoljilo apetite nijednog budućeg investitora.

Ostanimo još malo u domenu pretpostavki. Pogledajmo još jednom šta je osnovna delatnost NOS-a.

Ovo javno preduzeće je trenutno licencirano u Republici Srbiji za skladištenje nuklearnog otpada a ne za gajenje pečuraka ili pretakanje rakije. Potpuno je razumno pretpostaviti da bi ova osnovna delatnost NOS-a mogla da privuče nove vlasnike.

Ustanova koje proizvode radioaktivni materijal u Srbiji nemamo, a iz strukture uvoza možemo videti da se i ono malo radioaktivnog materijala što kupujemo po inostranstvu uglavnom troši po centrima nuklerane medicine za dijagnostiku i ponešto za terapiju.

Većina od toga su kratkoživeći izotopi kojima posebnog skladištenja ne treba. Sa onoliko radioaktivnog otpada koliko se generiše u Srbiji, slabo da bi se bilo ko tu mogao nadati ozbiljnijoj zaradi. Potrebe domaćeg tržišta za uslugama NOS-a u oblasti skladištenja nuklearnog otpada sigurno ne mogu privući investitore željne profita.

Pa kako se onda JP Nuklearni objekti Srbije našlo na listi ustanova ponuđenih za promenu vlasnika. Da ga utrapimo nekom neukom, koji bi ga nakon što se prizove pameti ostavio da zaraste u šiblje kao ona nesrećna fabrika kuhinjskog nameštaja koju sam pomenuo. Verovatno ne. Stvarno nije red da žbunje proraste kroz zarđalu burad sa radioaktivnim otpadom.

Ostaje ona druga, sasvim verovatna mogućnost. Da se preko privatizacije NOS-a naša država pretvori u odlagalište radioaktivnog otpada iz belog sveta. To je prilično unosan posao.

Osim odlagališta, koje se lako i brzo može napraviti, ostaje samo da se u njega slažu burići sa radioaktivnim materijalom uz odgovarajuću naknadu, što je posao za koga ne treba mnogo zaposlenih.

Nema te države na svetu koja se ne bi rado rešila svoga otpada, a onog nuklearnog posebno. Iz primera sa rudarenjem litijuma smo se mogli uveriti da se naša tekuća vlast ne obazire nešto preterano na realne procene o mogućnosti hemijskog zagađenja, pa što bi se onda gnušala skladištenja radioaktivnog otpada na teritoriji naše države?

Od toga se može zaraditi uz mala ulaganja.

A sada da predupredim sve one koji bi krenuli da objašnjavaju kako napraviti odlagalište za nuklearni otpad, a koje zadovoljava visoke standarde propisane od strane Atomske agencije iz Beča (IAEA) i nije neka velika umetnost kao i da odlaganje radioaktivnih materijala ne bi trebalo nama da bude neostvariv zadatak.

Nuklearac sam po struci, štaviše zagovornik sam nuklerne energetike i smatram da je savršeno jasno da ni Srbija a ni svet u globalu neće moći sebi obezbediti dovoljno energije ukoliko se ne počnu graditi nuklearke a sa njima i odlagališta.

Znam sasvim dobro koje standarde odlagalište treba da zadovoljava ali ovde nije pitanje da li mi to možemo napraviti ili ne. Ono o čemu bismo danas morali popričati je da li mi to treba ili ne treba da radimo za tuđe potrebe i da li problem skladištenja nuklearnog otpada treba prepustiti akcionarskim društvima ili privatnicima.

Zamislite sada da živimo u državi u kojoj nema kriminala i korupcije, da funkcioniše nezavisno pravosuđe, da imamo snažne institucije, da nam univerzitet ima integritet, da u skupštini pobeđuju argumenti a ne dobro organizovana većina itd.

Priznaćete da nam to više nije lako ni da zamislimo, ali čak ni u takvoj izmaštanoj državi nema baš nikakvog opravdanja da se uvozi i skladišti tuđi radioaktivni materijal.

I na kraju još jedna sitna crna slutnja. U Zakonu o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, član 4 eksplicitno tvrdi da je „Zabranjen uvoz radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva inostranog porekla na teritoriju Republike Srbije“.

Svega je kod nas bilo, zakoni su i menjani i bivali ignorisani i zaobilaženi, čak se i ustav po koji put pogazi tako da se po tom pitanju svemu možemo nadati.

Za sprovođenje Zakona odgovoran je Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost. Jedno ovakvo telo, prema preporukama IAEA treba da postoji u svakoj državi, kao nevladina i nezavisna organizacija, finansirana iz budžeta.

Za one radoznale, ostavljam mali prostor za akciju: otiđite na sajt Direktorata da vidite ko sedi u Odboru pa sami procenite koliko bi to telo moglo biti nezavisno i možemo li se nadati zaobiženju ili promenama zakona ukoliko se za to ukaže potreba.

Autor je redovni profesor Departmana za fiziku Univerziteta u Novom Sadu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.