Privatizacija vodovoda je opasna

Prema ovoj doktrini, sve ljudske aktivnosti treba da budu valorizovane na tržištu, sva dobra moraju imati robnu formu čija vrednost se izražava cenom u novcu. Platežna sposobnost je kriterijum na osnovu koga se ocenjuje da li neko može da ima pristup čak I onim dobrima koja su neophodna za održavanje života.

Od ovakvog pristupa nije pošteđena ni voda. Voda je specifično dobro, od ključnog značaja za opstanak ljudi i drugog živog sveta, poput vazduha i sunčeve svetlosti. Ukoliko se snabdevanje stanovništva vodom privatizuje, to znači da glavni izvor života kontroliše neka privatna korporacija čiji je jedini cilj maksimalizacija profita. Komodifikacija vode znači da je ona dostupna samo onima koji imaju sposobnost da plate. Siromašni i marginalizovani ostaju bez pristupa vodi, privatni vlasnici tako stiču moć nad biološkim opstankom velikog broja ljudi.

Oko 90 odsto svetskog stanovništva koje je priključeno na vodovodnu mrežu, vodom snabdevaju preduzeća u javnom vlasništvu. Od devedesetih godina dvadesetog veka počinje talas privatizacije i u ovoj oblasti, tako da danas oko 20 odsto svetskog urbanog stanovništva vodom snabdevaju privatne kompanije.

U brojnim primerima pokazalo se da je privatizacija vodovoda bila štetna. Privatne kompanije obično nedovoljno investiraju, cene skaču, upravljanje je netransparentno, postoje znatni ekološki hazardi. Zbog očiglednih neuspeha privatizacije u Evropi je poslednjih godina ojačao pokret za remunicipalizaciju, tj. vraćanje vodovoda u javno vlasništvo. Tako su remunicipalizovani prethodno privatizovani vodovodi u Parizu, Berlinu, Budimpešti… U Italiji je 2011. godine održan referendum na kome su se birači ogromnom većinom opredelili protiv privatizacije vodovoda.

U nekim slučajevima privatizacija je dovela do pravih masovnih ustanaka. U bolivijskom gradu Kočabambi, američka kompanija Behtel krajem devedesetih godina dvadesetog veka dobila je ekskluzivno pravo na eksploataciju vode. Stanovništvo je moralo da plaća čak i sakupljanje kišnice i snabdevanje vodom iz vlastitih bunara, a cena vode iz vodovodne mreže drastično je skočila. Izbio je ustanak, tzv. Rat za vodu, a kompanija Behtel je bila prinuđena da napusti grad.

Najvrednije izvore vode u Srbiji već eksploatišu privatne kompanije, uglavnom strane. Nedavnim izmenama Zakona omogućeno je da se i privatne firme mogu baviti komunalnim delatnostima, što znači da će i vodovodi biti privatizovani. Vodovodi su u Srbiji javna preduzeća koja su u vlasništvu jedinica lokalne samouprave, koje njima i upravljaju. Ova preduzeća imaju monopolski položaj na tržištu, a opravdana je bojazan da će privatni vlasnici insistirati na većim cenama, što će vodu učiniti nedostupnom za deo stanovništva. Privatizacija vodovoda može privatnim kompanijama da obezbediti ne samo velike profite već i političku moć. Tako će biti ugroženo ne samo pravo na život mnogih pojedinaca i porodica, nego i javno zdravlje, zbog moguće pojave zaraznih bolesti. Stanovništvo Srbije svoje ljudsko pravo na bezbednu vodu može sačuvati samo ako nastane masovni socijalni pokret koji će uspeti da odbrani naše resurse od agresivnog nastojanja, naročito stranih korporacija, da ih pretvori u izvor zarade.

Model javnih preduzeća u oblasti vodosnabdevanja treba zadržati, ali mora biti napušten postojeći način upravljanja koji ova preduzeća pretvara u servis vladajućih stranka. U velikim hidrotehničkim sistemima demokratsko participativno upravljanje je najbolji način da se ostvare interesi zajednice

*Autor je aktivista Zrenjaninskog socijalnog foruma