Privatne, a vojne firme

… očekujemo da je to dovoljan razlog za razvoj i tehnološko-kadrovsku obnovu namenske industrije. Iako se po pravilu nikad ne realizuje ukupna vrednost izdatih dozvola, i približan obim izvoza NVO nagoveštava rast nivoa razvojnih potencijala ili bar socijalnu bezbednost zaposlenih u tom sektoru.

Međutim, čim se među deset najvećih izvoznika nađe i šest privatnih preduzeća, optimizam nestaje jer se privatnici po pravilu trude da uz minimalna ulaganja (posebno u oblasti razvoja kadrovskih potencijala), ostvare maksimalni profit. Opravdanu sumnju izaziva činjenica da se privatno preduzeće „DLS Specijalni sistemi d.o.o. Beograd“ koje je osnovano 31. marta 2015. godine, pozicioniralo među deset najuspešnijih preduzeća po realizovanim ugovorima iz 2015. i po ugovorenoj vrednosti u 2016. godini. I sve to sa osnovnim kapitalom društva u iznosu od svega 1.000 dinara! Priznaćete da i bez čaršijskih priča o tome ko je stvarni vlasnik tog preduzeća, postoji osnovana sumnja za trgovinu uticajem što predstavlja ozbiljno krivično delo. Ili u najmanju ruku zloupotrebu službenog položaja vršioca dužnosti.

Iako nedavno osnovano, preduzeće „DLS Specijalni sistemi“ je veoma brzo postalo jedan od najvažnijih podugovarača preduzeća „Borbeni složeni sistemi“ iz Velike Plane, i to posebno u proizvodnji samohodne haubice NORA-B52. Nedavno sklopljen ugovor o prodaji 24 samohodne haubice 155 mm NORA i 8 višenamenskih oklopnih borbenih vozila MILOŠ predstavlja bez ikakve sumnje veoma unosan posao koji nije prezentovan građanima Srbije. Iako ga mediji nisu objavili, ne treba sumnjati u reči narodnog poslanika i člana skupštinskih odbora za odbranu i unutrašnje poslove i za KiM Miroslava Lazanskog, koji je po pravilu veoma dobro informisan o sistemu odbrane. Gospodin Lazanski u intervjuu za „Balkan Info“ tvrdi da je jedna zemlja EU kupila praktički 4 baterije NORA i po 2 komandno-izviđačka vozila MILOŠ po bateriji, a forumi su veoma brzo obelodanili da je to Kipar.

Kako Kipar već poseduje Slovačke samohodne haubice ZUZANA u kalibru 155 mm sličnih karakteristika, neobično je da menja borbene sisteme na kojima su usavršili tehnički remont, održavanje i obuku. Još paradoksalnije zvuči da Kiprani zamenjuju slovačke haubice srpskim, a da pri tome u Srbiji nije usvojena tehnologija izrade košuljice kapisle, pa smo prisiljeni uvoziti municiju za haubice, gle čuda, upravo iz Slovačke. Tako je samo u 2016. godini, Srbija kupila 1560 projektila M107 i 530 projektila M3SD, sve u kalibru 155 mm (prema izveštaju Stalne misije Slovačke Republike pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju u Beču). Obzirom da se korišćena tehnologija obrade košuljice rezanjem na strugu pokazala nepouzdanom jer nije mogla da obezbedi zahtevanu mehaničku otpornost, a da se tehnologija dubokog izvlačenja nije usvojila u namenskoj industriji Srbije, košuljice projektila bez upaljača se i dalje kupuju na tržištu Slovačke.

Međutim, ovakva vrsta transakcije otvara i osetljivi spoljnopolitički kontekst izvoza haubica NORA i vozila MILOŠ. Po pravilu, svaka veća transakcija NVO koja može uticati na odnos snaga u nekom regionu je vezana za političku saglasnost odnosno ukoliko ona izostane, za spoljnopolitičke posledice. Svi znamo geostrateški položaj Kipra i osetljivost unutrašnjih međunacionalnih problema. Samim tim, nastup na takvim tržištima bi trebalo da bude posebno analiziran o čemu bi Ministarstvo spoljnih poslova trebalo voditi računa. Jer ukoliko Vlada odobri ambasadoru Republike Srbije na Kipru Marku Blagojeviću da potpiše ugovor o izvozu haubica, onda iza takve transakcije definitivno stoji država. A ne treba objašnjavati kakav će stav po tom pitanju imati Turska koja sasvim sigurno poseduje mehanizme za adekvatan spoljnopolitički odgovor. Pojavljivanje haubica na grčkoj strani Kipra će pored spoljnopolitičkih posledica imati i bezbednosne jer će uveliko povećati rizik pripadnika Vojske Srbije koji žive i rade u kampu „Stefan Nemanja“ kod sela Pile u blizini Larnake. I na kraju ko će odgovoriti Erdoganovoj diplomatiji na direktna pitanja o haubicama – Dačić, Vulin ili vršilac dužnosti pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse Miloradović. Jer poslednji, umesto da radi svoj posao u Ministarstvu odbrane, uglavnom se pojavljuje kao promoter proizvoda naše namenske industrije i privilegovanih preduzeća između njih 185 koji su registrovani za obavljanje spoljne trgovine NVO.

Otvoreno tržište EU može se smatrati jedinstvenim samo ukoliko se svim preduzetnicima omogući nadmetanje za ugovore o javnim nabavkama pod jednakim uslovima. Obzirom da javna nabavka haubica odnosno tender nije raspisan od strane Kipra, ovakvim ugovaranjem nabavke NVO, krše se sve norme trgovine u zajednici EU. Među najvećim skandalima u okviru EU, a po pitanju nabavke NVO, bila je kupovina nemačkih podmornica od strane Grčke (2000) i Portugala (2004). Nakon toga, sve zemlje EU su se uglavnom pridržavale usaglašenih i prihvaćenih normi vezanih za javne nabavke NVO. U ovakvoj situaciji možemo postaviti opravdanu dilemu da li je donosiocima odluka o izvozu NVO važniji profit (i naravno provizija) ili nam je kao društvu ultimativan evropski sistem vrednosti.

I na kraju opet dođemo do odgovornosti za urušavanje tehnološkog, kadrovskog i materijalnog nivoa naučnog potencijala Vojske Srbije, kao i za stagnaciju i degradaciju nivoa namenske industrije. Samo sada nam nije potrebna odgovornost za krivicu i sam krivac. Sada je potrebno kreirati viziju razvoja i strategiju sistemskih investicija, pre svega u ljudske resurse. Potrebno je odmah prestati sa feudalnom praksom otimanja i slivanja kadrova iz Vojske Srbije u privatna preduzeća ovlašćena za trgovinu NVO jer se time dugoročno uništavaju kadrovski potencijali razvoja. Posebno je štetno kada eminentni eksperti poput inženjera Petra Marinkovića napuste posao projektovanja višenamenskog oklopnog vozila LAZAR i iz državnog preduzeća Jugoimport SDPR pređu u privatno „DLS Specijalni sistemi“ odnoseći na taj način dugogodišnju investiciju društva u celini. I to nije njegova krivica jer će inženjer paradoksalno i dalje raditi na razvoju LAZAR-a, samo uz profitabilnije uslove. To je krivica politikanata koji sa državnih funkcija trgujući uticajem sistematski uništavaju ljudske resurse zemlje vrbujući ih za vlastite privatne firme kojima obezbeđuju dugogodišnje unosne poslove i status najvećih izvoznika.

Zbog navedenog, odgovornost je pre svega u nečinjenju odnosno u odgađanju rešavanja problema. Reforme se moraju uraditi sada. I to moramo uraditi mi, odnosno naša generacija, kako problemi ne bi postali nasleđe.

Autor je kapetan bojnog broda u penziji i član Glavnog odbora Demokratske stranke