Privatni Srbi na Kosovu

Nju je, grešnu, premijer Haradinaj imenovao za ministarku poljoprivrede u prištinskoj vladi umesto smenjenog Nenada Rikala, čime nije ugrožena kvota učešća pripadnika srpske populacije u vladajućoj strukturi Kosova jer je većina njih, u opštinama, vladi i u skupštini Kosova zamrzla svoje funkcije i uglavnom su na „plaćenom odsustvu“.

Šta se podrazumeva pod sintagmom „privatni Srbin“ nije jasno i postavlja novo pitanje koji to Srbi na Kosovu nisu privatni. To se posredno može zaključiti iz ponuđenog objašnjenja da je nova ministarka Živić članica Samostalne liberalne stranke Slobodana Petrovića, koja predstavlja deo tamošnjeg stanovništva i ima jednog poslanika u Skupštini Kosova. On je, kao privatni Srbin u opoziciji prema SNS, izveden pred sud javnosti zbog navodne podrške prištinske platforme za pregovore sa Srbijom.

Da li je, onda, i mučki ubijeni Oliver Ivanović, kao vođa Građanske inicijative SDP, Srpskoj listi opozicione stranke, takođe bio nepodoban „privatni Srbin“ jer je, kao takav, što se zna, nastojao da odbrani nezavisnost i slobodu mišljenja i angažovanja prvenstveno za obezbeđenje potreba i odbranu stvarnih interesa ogromne većine srpskog stanovništva na Kosovu, i to platio svojom glavom.

Jasno je, iz izjava sa najvišeg mesta, da pripadnici SNS, njene Srpske liste, kadrovi pod njihovom kontrolom, u uglavnom nefunkcionalnim opštinskim i „izmeštenim“organima postavljenim od Vlade Srbije, ili od prištinskih vlasti u tzv „paralelnim strukturama“, očigledno ne pripadaju ozloglašenoj masi privatnih Srba.

Prema tom kriterijumu ni M. Radoičić, potpredsednik Srpske liste, nije privatni Srbin iako se nalazi na kosovskoj poternici zbog moguće povezanosti sa ubistvom O. Ivanovića. Mada neverovatno, razumljivo je što se on slobodno kreće po Srbiji, daje intervjue, prisustvuje sastancima u Predsedništvu i, kao važan faktor za Srbe na Kosovu, uživa neskrivenu zaštitu najviše vlasti. Bizarno je ali tačno da je pre neki dan na sastanku u Raškoj izabran za predsednika (izmeštenog?) Fudbalskog saveza Kosova.

Kao ni u vreme kritikovanih „Haradinajevih Srba“, za ovdašnje vlasti ni sada nije prihvatljivo da neko-takav radi protiv interesa svoje države i naroda, što god to značilo. Po izričitoj javnoj oceni Marka Đurića niko politički organizovan van SNS, pogotovo ako „rade protiv interesa Srbije“, ne može očekivati da sa njim neko sarađuje. „Privatnim ministrima iz srpskog naroda“ u vladi Ramuša Haradinaja „vrata državnih institucija (Srbije) trajno su zatvorena“! Saradnje sa takvim pojedincima neće biti ni na političkom ni nivou gradonačelnika ni, štogod to značilo, institucija. Taj neverovatan kriterijum primenjen je na Slobodana Petrovića, predsednika Srpske liberalne partije, i poslanika u kosovskom Parlamentu; njega su pogranične vlasti Srbije pri prelazu administrativne linije, zadržale četiri sata radi ispitivanje i razgovora sa pripadnikom BIA. Ispitivanje od strane pripadnika BIA na prelazu Merdare, držali četiri sata.

Šta o svemu time misle Srbi južno od Ibra van vizure Srpske liste a time i Beograda nećemo ni saznati jer ih niko ne obaveštava niti pita za mišljenje, pa je opravdana pretpostavka da su i oni, ne svojom krivicom „privatni Srbi“. Prema povremenim izveštajima nezavisnih medija oni više nego Srbi na Severu trpe posledice nedefinisane državne politike Srbije, pa su prepušteni sebi, gotovo u potpunosti upućeni na lokalne albanske vlasti i suživot s okolinom. Njima s toga ne odgovara nejasna, dnevno promenljiva i nedosledna politika Srpske liste i vlasti u Beogradu prema uključivanju Srba u državne, političke institucije, policiju, bezbednosne snage i vojsku Kosova u nastajanju jer im, kao na Severu, nje ponuđen izbor, alternativa.

Da li i koliko ima „privatnih Srba“i u Republici Srbiji moglo bi da se, uz napor, izračuna odbijanjem milionskog članstva Srpske napredne stranke i koalicionih partnera od ukupnog broja stanovnika. Tako bismo dobili veliku većinu građana koje aktuelne vlasti, uglavnom potcenjujući ih, tretiraju kao: nepodobne, nezahvalne, lenje i koji se usuđuju da, umesto da rade – protestuju, što koriste u kritici tekućih protestnih šetnji u zemlji. Tu leži jedan od odgovora na pitanje značajnijih izvora podela srpskog naroda, građana Srbije, prema najvažnijim pitanjima unutrašnje i spoljne politike države, utoliko opasnijih jer su nametnute i negovane od vlasti, nesposobne ili nespremne za suočavanje sa najtežim, kompleksnim problemima izgradnje uređene države, Kosova i evrointegracija.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose