Privilegije zaposlenih u javnom sektoru

Da nije izdašne strane pomoći, koja se kao kakvom bolesniku dostavlja pre svega od zapadnih zemalja i institucija u kojima uglavnom odlučuju zapadne zemlje, stanje bi bilo nemerljivo gore. Uprkos tome, prema Zapadu, njegovim institucijama, posebno prema njegovoj kulturi i sistemu vrednosti, ovde se i dalje podstiče podozrenje i prezir, iako se licemerno javno proklamuje opredeljenje za Evropu i evropske vrednosti.

Političke lakirovke dovedene do bezobrazluka, ne mogu više sakriti sve vidljivije znake propalosti i materijalne bede. Demagogija više ne može lako kontrolisati i pacifikovati sve izraženiji socijalni naboj. Uostalom, to dugoročno nije moguće ni u jednoj zajednici koja nije stasala do samoodrživog razvoja. A takva je danas Srbija. Zato svakodnevno gledamo slike radničke sirotinje i očajnika u štrajkovima pred zapuštenim fabričkim postrojenjima ili na blokadama pruga i puteva, slike seljaka koji u svojoj muci ne znaju šta će sa svojim proizvodima. Ko je za to odgovoran? Kad se kaže politika, sistem, neće se pogrešiti. Ali ne treba izgubiti iz vida odgovornost i svih drugih društvenih stratuma.

Uzmimo na primer jedan od ovdašnjih tabua, „radničku klasu“, zaposlenike, u javnim preduzećima i njihove sindikate. Decenijama su stvarani monopolski privilegovani sistemi, poput naftne industrije, elektroprivrede, telekomunikacija, pošte, železnice, vazdušnog transporta, javnih komunalnih preduzeća. Zapošljavanje u ove sisteme, posebno u NIS, EPS, JAT, Telekom, delom PTT i železnicu, značilo je obezbeđenje negde veće, negde manje socijalne sigurnosti i značajnih privilegija u odnosu na zaposlene u metalskom kompleksu, tekstilnoj industriji, drvnoj industriji, trgovini, tekstilnoj industriji i posebno, u odnosu na poljoprivredu. Decenijski monopolski položaj i ideološka priča o tome da su ti sistemi srce privrede, da su zaposleni u njemu „odvajali od svojih usta“ da ih unaprede i izgrade (famozni „minuli rad“, kao da ga zaposlenici u na primer metalskoj industriji ili poljoprivredi nemaju), stvorili su svojevrsno bratstvo nedodirljivih, pred kojim je naizgled uzmicala svaka vlada Srbije. Ucenjivački kapacitet zaposlenika ovih preduzeća, njihovih pseudosindikata, nastao je na nameri da se zadrže privilegije, ali i prećutnoj podršci vlastodržaca, koji su preko partijskih struktura držali ovaj važan segment privrede bez tako reći ikakve kontrole poslovanja i uvida javnosti u njihov rad. U tom zabranu političko-ekonomskog javašluka, nepotizma i korupcije, u tim sistemima koji su tobože poslovali sa profitom (indikativan je slučaj završnog računa NIS za 2008.) a u stvari su kao rupe bez dna subvencionirani od drugih siromašnijih sektora privrede (ponajviše poljoprivrede i privatnog sektora), u tom bolesnom tkivu privrede Srbije, baškare se i danas partijske nomenklature daleko od odgovornog upravljanja, principa tržišnog poslovanja, daleko od odgovrnosti. Zato ti sistemi, „srce privrede“, nisu dirani ni onda kada se menjala vlast i deklarativno stremilo ka samoodrživoj ekonomiji. Dok Srbija za to danas plaća skupu cenu, zaposlenici nekih od privatizovanih preduzeća (za sada NIS), ako se odluče za „socijalni program“ i napuste preduzeće, pored privilegija u deonicama po osnovu „minulog rada“ dobijaju i gomile novca. Na čiji račun? Radnici u metalskom kompleksu, tekstilnoj i drvnoj industriji, trgovini, u poljoprivredi, koji takođe imaju decenije „minulog rada“ ali po njihovu žalost ne u monopolskim preduzećima, neka seku prste ili blokiraju železničke pruge, neka džedže po suncu i kiši pred Vladom Srbije, neka se tuku sa žandarmerijom, nek vode razgovore sa palamudama iz državnih kabineta. Na solidarnost sa „radničkom klasom“ iz privilegovanih preduzeća, još manje na solidarnost političara koji „vode brigu o opštem dobru“, neka ne računaju. I to je današnja Srbija.