Privredni rast mora da se ubrza (2)

Zbog toga je u pravu šef kancelarije Svetske banke u Beogradu da je Srbiji neophodan rast od pet-šest, a ne 0,5 ili 0,75 odsto i to u nekoliko narednih godina. Ključni razlog zbog kojeg je, uz povećanje stope zaposlenosti, ubrzavanje privrednog rasta zadatak broj jedan jeste što će javni dug, koji je dogurao do rekordne 24,3 milijarde evra, nastaviti da raste sve dok je prosečna kamata koju Srbija plaća na svoj dug veća od stope rasta BDP-a. Zato je samo pitanje dana kada će dug preskočiti 80 odsto BDP-a, što se po međunarodnim standardima smatra granicom prezaduženosti neke zemlje.

Upravo zbog toga bi i budžet za 2016. trebalo drugačije koncipirati, da ima više razvojnih elemenata, kao što su subvencije za mala i srednja preduzeća, da se deo novca odvoji za Garantni fond, koji bi pomogao malim preduzećima da lakše i jeftinije dolaze do kredita. Sa nekoliko desetina miliona evra u tom novom Garantnom fondu u mala i srednja preduzeća banke bi mogle da upumpaju dodatnu, preko potrebnu likvidnost od 200-300 miliona evra, što bi omogućilo dinamičan rast i proizvodnje i izvoza tih preduzeća, a ona bi plaćanjem poreza doprinela i boljem punjenju budžeta.

Umesto što se svake godine kroz razne subvencije iz budžeta troši više od 700 miliona evra, vreme je da se zaustavi takva praksa a delom tog novca formira Razvojna banka, koja bi po tržišnim kriterijumima, preduzećima koja imaju ugovorene izvozne poslove odobravala povoljnije kredite od komercijalnih banaka. Zauzvrat, ti krediti bi se uredno servisirali pa bi zajmovi mogli da se daju i novim klijentima, a sve to bi ubrzalo spori privredni oporavak.

Bolje je i umesto subvencija, koje se godinama odobravaju istim korisnicima, a da oni i dalje gomilaju gubitke, odvojiti deo novca za subvencionisanje bankarskih kamata na kredite malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima.

U budžetu za 2016. za investitore, uglavnom strane, predviđeno je osam milijardi dinara, a da ne znamo kome tačno i koliko tog novca ide. Da se tim novcem subvencioniše kamata od čak četiri odsto, uz uslov da krajnje korisnike kredit ne košta više od dva odsto u evrima, to bi za banke bio više nego pristojan, uz to malo rizičan prihod od šest odsto, a privreda bi došla do najjeftinijih kredita. I sa tih osam milijardi dinara mogli bi da se subvencionišu krediti od čak 200 milijardi dinara ili 1,6 milijardi evra! Sa tolikim dodatnim sredstvima domaća preduzeća sigurno bi zaposlila pet-šest puta više radnika nego strane kompanije, koje su za svako novo radno mesto od države dobijale od 4.000 do 10.000 evra. Njima će po tom osnovu i u 2017. i 2018. biti isplaćeno iz budžeta 6,6 plus 8,4 milijarde dinara.

Dodatni problem je što je od ukupnih subvencija za privredu najveći deo rezervisan za stare obaveze prema stranim investitorima, dok je za nove subvencije predviđeno oko 3,5 milijardi dinara, upola manje nego ove godine. No, to ne znači da će tako i biti, jer i u Fiskalnom savetu upozoravaju da se predloženim promenama Zakona o budžetskom sistemu stvara mogućnost da Vlada u 2016. bez kontrole parlamenta preuzme dodatne obaveze prema stranim investitorima, veće od 3,5 milijardi dinara.

IZAZOVI NOVOG ZADUŽIVANJA: Iz predloženog budžeta se vidi i da Vlada Srbije planira da se u 2016. zaduži za 662 milijarde dinara. Toliko je, naime, potrebno da se pokrije planirani deficit budžeta i plate dospele glavnice stranim i domaćim kreditorima. Između ostalog planira se i emisija evroobveznica na stranom tržištu od 122,5 milijardi dinara ili oko milijardu evra. S tim u vezi postavlja se pitanje zašto Vlada nije iskoristila veoma povoljnu situaciju na međunarodnom tržištu da se zaduži po nižim kamatnim stopama i prevremeno otplati deo duga, na koji plaćamo kamate od 6,75 odsto (poveriocima iz Londonskog kluba) do čak 7,25 odsto na dug u dolarima.

Pri tome je trećina duga Srbije u američkoj valuti, a ona je od emisije prvih evroobveznica u dolarima porasla u odnosu na dinar za skoro 60 odsto, pa je za toliko povećana i količina dinara koja je neophodna za otplatu tog dela duga. Mi nismo refinansirali taj deo duga dok je kamata na dolar bila na rekordno niskom nivou, blizu nule. Da smo to uradili, mogli smo trošak kamata na godišnjem nivou da smanjimo za više od 50 miliona dolara i da taj novac iskoristimo ili za Razvojnu banku, za Garantni fond, za subvencionisanje kamata za kredite privredi, za povećanje Agrarnog budžeta ili podsticanje izvoza u Rusku Federaciju, bez izdvajanja dodatnog novca. Ovako, postoji rizik da je Vlada najpovoljniji trenutak za to već propustila, s obzirom da se očekuje da će američke Federalne rezerve sredinom decembra povećati kamatne stope na dolar. Kako je moguće da o tome u Vladi niko nije vodio računa, pa će i zbog toga rashodi za kamate u narednoj godini da budu veći nego ove za 8,8 milijardi dinara (139,9 umesto 131,1 milijardu dinara). Da su za toliko povećani Agrarni budžet ili podsticaji malim i srednjim preduzećima, gde bi nam kraj bio.

Koliko su kamate sve veći trošak može se videti i po tome što će naredne godine za te namene morati da se iz budžeta izdvoji tačno 10 puta više nego 2008. Da zlo bude veće, trošak kamata nastaviće da raste i ubuduće i to je logična posledica dramatičnog rasta javnog duga, koji je u poslednjih sedam godina skoro utrostručen i nezaustavljivo raste:

NEGATIVNI EFEKTI SSP-A: Negativni efekti jednostrane primene SSP-a iz godine u godinu sve su veći. Srbija na taj način godišnje gubi više novca nego što će ga uštedeti smanjenjem plata i penzija. Naime, 2008. godine, pre jednostrane primene SSP-a, u srpski budžet se od carina slilo oko 800 miliona evra, a ove i naredne godine biće naplaćeno oko 270 miliona evra. U prvoj godini primene SSP-a prihodi od carina su pali na 500 miliona evra, a zatim iz godine u godinu na 430 miliona, 380 miliona, 315 miliona, 285 miliona i ove će u najboljem slučaju biti 270 miliona. Šta bi tek bilo sa tim prihodima da od 2009. uvoz nije povećan za skoro 40 odsto? A da su prihodi od carine ostali 800 miliona evra, kao pre primene SSP-a, u srpski budžet bi se do sada slilo skoro tri milijarde evra više. Za toliko bi manji bio i deficit, pa bi Vlada lakše mogla da stabilizuje javne finansije zemlje. Automatski bi za toliko bio manji i javni dug, posledično i trošak za plaćanje kamata, pa bi taj novac mogao da se usmeri na kapitalne investicije.

CENA NEODGOVORNOSTI: Kako se lako troše pare poreskih obveznika svedoči i da su u 2016. za razne novčane kazne i penale po sudskim rešenjima predviđene 1,3 milijarde dinara ili 11 miliona evra. Za kazne će, dakle, otići duplo više novca nego što je planirano za reformu javne uprave (u Ministarstvu finansija za to je predviđeno 565 miliona dinara).

SIVA EKONOMIJA: Osim štednjom i zamrzavanjem plata i penzija, bilo bi za sve bolje da je više urađeno na većem obuhvatu sive ekonomije. Činjenica je da još uvek ima firmi koje posluju nelegalno, u sivoj zoni, pa bi reformom Poreske uprave, koja se stalno najavljuje, ali i odlaže, već za dve-tri godine prihodi budžeta mogli da se povećaju za oko 300 miliona evra, ili za jedan odsto BDP-a. Poređenja radi, ove godine se na platama i penzijama uštedelo oko 400 miliona evra, pa je jasno da je bolja naplata poreza i socijalno pravednija i ekonomski efikasnija od daljeg stezanja kaiša. Uz to, naplatom poreza od svih privrednih subjekata stvorili bi se i uslovi za ravnopravnu tržišnu utakmicu, jer su sada u goroj poziciji oni koji posluju legalno i plaćaju uredno poreze i druge dažbine. A uz to bi i državna kasa bila punija. Tim pre nije jasno zašto se reforma Poreske uprave i dalje odlaže.

KAPITALNE INVESTICIJE: Koliko god je pre godinu dana za pohvalu bilo opredeljenje Vlade da u 2015. za kapitalne investicije rezerviše 49 milijardi dinara, toliko je sada za kritiku što je do kraja oktobra za te namene potrošeno samo 17,5 milijardi, ili tek 35 odsto od planiranog novca! Desilo se, nažalost, ono što se dešavalo i svih prethodnih godina, u kojima su kapitalne investicije uvek bile prva žrtva rastućeg deficita. U 2014. na kapitalne investicije potrošena je 31 od planiranih 46 milijardi dinara, a godinu ranije 21,1 umesto 33,6 milijardi dinara. A upravo bi veće, a ne manje kapitalne investicije trebalo da budu odgovor države na recesiju i spor oporavak, koji su sudbina Srbije već četiri od poslednjih sedam godina. Posle višegodišnjeg iskustva ostaje bojazan da se ni naredne godine neće realizovati sve kapitalne investicije, a dodatna nevolja je što su za te namene planirane 42 milijarde dinara, za 15 odsto manje nego ove godine, što može imati negativne posledice po budući privredni rast. (Kraj)

*Autor je predsednik Srpske narodne partije