Privredni rast preko leđa građana

Međutim, ono što se na tzv. „javnom servisu“ i drugim prorežimskim medijima ne može čuti ili pročitati je činjenica da se u značajnom delu taj nominalni privredni rast generiše veštački „preko leđa“ građana Srbije.

Drugim rečima, građani Srbije umesto da imaju koristi od rasta naše ekonomije, oni zapravo plaćaju ceh režimskog „bildovanja“ privredne statistike.

Ovo se može ilustrovati sa dva očigledna primera.

Prvi primer jesu javni projekti koji se realizuju po prenaduvanim cenama i koji su često praćeni sumnjom na visoku korupciju kroz „ugrađivanje“ raznoraznih preduzeća bliskih vladajućem režimu.

Aktuelni primer takve prakse je beogradski metro, čija je cena od početne jedne milijarde, već dospela na projektovanih šest milijardi evra za prve dve linije tog metroa!

Očigledno, ovakva praksa je na duži rok pogubna za državne finansije i javni interes.

Međutim, sa aspekta kratkoročnog statističkog merenja rasta BDP-a ovakva praksa uzrokuje dva bitna rezultata.

Prvo, ona uzrokuje rast državne potrošnje na javnim (npr. infrastrukturnim) projektima.

I drugo, ona vodi tome da (podobna) preduzeća uključena u ove projekte u svojim poslovnim rezultatima iskazuju enormnu dobit.

Paradoksalno, u privrednoj statistici oba ova rezultata uzrokuju rast BDP-a, koji se onda politički eksploatiše kao pokazatelj uspešnosti ove vlasti.

Drugim rečima, korupcija i rasipništvo generišu statistički privredni rast. Ali ako se pogledaju realni efekti ovako generisanog privrednog rasta za građane Srbije i na javni interes – rezultati su poražavajući: (1) država se zadužuje da bi finansirala projekte sa prenaduvanim cenama, (2) državna kasa se rasipnički prazni tako da nema novca za najosnovnije stvari – npr. novac za lečenje teško obolele dece moramo da skupljamo putem SMS poruka jer država nema para da to plati, iako imamo statistički „nezabeležen privredni rast“, i (3) novac se iz državne kase preliva u privatne džepove pojedinaca bliskih vladajućem režimu.

Pritom, kako ova argumentacija ne bi ostala na nivou prazne priče, dovoljno je ukazati, primera radi, da je Državna revizorska institucija (DRI) u svom izveštaju o radu za 2020. godinu utvrdila da su samo tri javna preduzeća (JP Putevi Srbije, JP Elektroprivreda Srbije i preduzeće Infrastruktura železnice Srbije) imala tokom 2020. godine nepravilnosti u javnim nabavkama u iznosu od preko jedne milijarde evra!

Dakle, više od jedne milijarde evra naših para su ova tri preduzeća samo u 2020. godini potrošila mimo zakona!

Drugi primer se odnosi na veštački generisan rast cena na tržištu nekretnina, pre svega u Beogradu ali i u drugim gradovima u Srbiji.

Beograđani znaju da su cene stanova toliko drastično skočile u poslednjih par godina, da je to van svake pameti.

Pitanje je odakle dolazi taj rast cena nekretnina kada su plate građana porasle gotovo pa zanemarivo u istom tom vremenskom periodu?!

Dakle, imamo veštački rast cena nekretnina koji nije praćen rastom kupovne moći građana, koji bi po normalnom toku stvari kupovinom stanova (pre svega kroz kreditna zaduženja, tzv. hipotekarne kredite) trebalo da diktiraju tržišno kretanje cena nekretnina.

Međutim, nasuprot tome, kod nas cene na tržištu nekretnina drastično skaču potpuno nezavisno od stanja kupovne moći na strani potražnje?!

Odgovor na pitanje kako je to moguće je sredinom ove godine pružila međunarodna organizacija „Global Initiative Against Transnational Organized Crime“ (GI-TOC), sa sedištem u Ženevi, koja je u jednom od svojih izveštaja prepoznala Beograd i Srbiju kao „regionalni centar za pranje para kroz ulaganje u nekretnine“ gde rast cena nekretnina ne dolazi prirodnim putem kroz rast kupovne moći građana, već kao posledica priliva ilegalnih novčanih tokova koji se slivaju u naše tržište nekretnina.

Opet, sa aspekta statističkog merenja rasta BDP-a efekat je paradoksalan jer ovakav veštački generisan rast cena nekretnina utiče na to da investitori građevinskih projekata iskazuju enormni profit u svojim poslovnim knjigama, što posledično rezultuje statističkim rastom BDP-a.

Kao i kod prvog primera, i ovde su realni efekti ovakvog „privrednog rasta“ za građane katastrofalni, jer je najveći broj njih praktično onemogućen da reši stambeno pitanje od svog rada i plate koju pošteno zarađuju.

Jer primera radi za dvosoban stan u Beogradu mesečna rata kredita iznosi više od jedne prosečne plate u Republici!

Dakle, umesto da građanima usled privrednog rasta bude lakše da reše svoje stambeno pitanje, njima to biva sve teže jer je rast cena nekretnina nesrazmerno veliki u odnosu na rast njihovih zarada.

Ova dva navedena primera lepo ilustruju onaj aforizam „statistika naša dika, što poželiš to naslika“! Naravno da privredni rast mora biti cilj svake vlasti.

Ali on mora biti zasnovan na održivim i realnim osnovama, a ne veštački generisan tako da služi za statističko-marketinške potrebe na teret građana Srbije.

Kao i svaki mehur i ovaj se može pumpati do određene mere. Ali kada jednom pukne, posledice će biti katastrofalne, a ceh će kao i obično biti isporučen svima nama.

Autor je advokat u Beogradu