Prljaju li se i predsedničke cipelice

Čim je dospela na predsedničku nogu – pozitivnom reklamom, a čim je izazvala svađu sve do pominjanja otkaza – i negativnom reklamom. Gospođa Štulec, iz porodice obućara, obuva mnoge poznate Zagrepčanke cipelicama tipa salonki, a ove predsedničke su bile od telećeg boksa, sa štiklom od 8 santimetara i modi su izašle u susret blagim špicom. Predsednica je, a u skladu sa svojim političkim stavom, napravila lepu reklamu i hrvatskoj obućarskoj industriji i konfekciji (Moda Stolnik). Pitala sam se, da je kojim slučajem Srbija dobila predsednicu, ko bi dobio tu čast da joj napravi cipelicu? Nemojte se odmah mrštiti, vama se možda čini, ali ne mora da znači da i mi konja za trku nemamo.
U vreme dok je bivša Jugoslavija odbrojavala svoje poslednje godine par puta sam naručila da mi se naprave cipele u jednoj obućarskoj radnji u zagrebačkoj Ilici. Kad su završeni svi ovi ratovi, pa prvi put odem u Zagreb, naravno obiđem Malu kavanu i još par mesta koje po lepom pamtim, pa da vidim i postoji li moja omiljena obućarska radnja. Radnja postoji, ali nije ona ista. I tu ti ja, i zbog nostalgije za starim vremenima, kupim lila poluduboke cipele, divne šta da vam kažem, dođem kući i imam šta da vidim: Made in Serbia.  
KATARSKA TORBICA IZ FRANCUSKE: I pored sve globalizacije i zaklinjanja da roba ima samo kvalitet i cenu, a ne i nacionalnost, predsednice i predsedničke supruge u zemljama koje nisu Srbija vode računa o tome da odećom i obućom reklamiraju svoju nacionalnu industriju. Pred inauguraciju aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića nabasamo jedna koleginica i ja na njegovu suprugu Dragicu u jednoj vrlo luksuznoj prodavnici u Ulici kralja Petra, kako proba cipele. I mi ih tamo isključivo probamo. Ja sam tada, pogrešno, zastupala stav da se radi o privatnom, dakle ličnom izlasku gospođe Nikolić (kad žena proba cipele, ne treba joj publika), moja koleginica je mislila baš suprotno. Sutradan se u jednom tabloidu pojavila slika gospođe Nikolić iz te radnje. Šteta što ne znamo čije je cipele nosila na inauguraciji.
Tek, cipela bez tašne to vam je kao pilav bez bibera. U kontekstu u kome vam pišem, postala je evropski poznata jedna torbica koju je Valeri Trirvajler, bivša partnerka francuskog predsednika Fransoa Olanda, poklonila supruzi američkog predsednika gospođi Mišel Obama. Po želji Olanda, izabran je proizvođač torbica iz mesta Koreze, jer je u tom kraju na jugozapadu Francuske Oland svojevremeno bio gradonačelnik. Torbica je koštala 614 dolara i njen izbor je mnogo reklamiran kao predsednički doprinos promociji francuskog šika, dok se mušičavi Karl Lagerfeld nije uključio u diskusiju i stao Francuzima na najosetljivije mesto: francuska marka Le Tanneur, koja je torbicu Viki kreirala i izradila, više nije francuska nego je u rukama novih katarskih vlasnika. Ne znam kako se ova rasprava završila, tek Le Tanneur nije mogao da odgovori pomami za torbicama Viki, koja je poklonjena gospođi Obama, i Nina, koju je sebi za 383 dolara priuštila gospođa Trirvajler.
Dakle, da li je poželjno da predsednik i njegova supruga nose isključivo cipele i tašne domaće proizvodnje? Ako jeste, kako ih izabrati? Na tenderu?
P. S. Cipele su u političku istoriju ušle mnogim, uglavnom kontroverznim povodima. Počevši od cipele kojom je Nikita Hruščov lupao po visokoj svetskoj govornici, preko cipela koje su nekima došle glave kad su optuženi za perverzne načine ispijanja viskija iz cipela, neki su cipelu katapultirali u zaštićenu političku glavu… A moj ujak čuva sliku na kojoj se on, suprotno tvrdnjama njegovih vickastih prijatelja, ne sprema da popije piće, nego samo obuva sandalicu Mariji Kalas.