U strahu pred belinom papira. Plašim se da pišem u prazno, da je ono o čemu pišem već toliko puta pre napisano, da je to već neko drugi napisao. Plašim se da ono o čemu pišem niko više ne želi/ne može/neće da čita. Plašim se okretanja glave.
Plašim se reči „to nije moja stvar/to se mene ne tiče.“ Plašim se voljnog neznanja. E, tu počinje priča o pripadanju. Plašim se pripadanja – ali to je već materijalna stvarnost koja je za mene jedina realnost. Jer pripadanje znači preuzimanje odgovornosti. A to je nešto što je jako teško. Za to je potrebno imati kičmu – a imati kičmu, znači imati uverenje. U ispravnost onoga što mislite i osećate, ali i onoga što radite.
Pripadam onoj generaciji koja je bila u dečijem uzrastu u ona strašna vremena kada su na ovim prostorima besneli još strašniji ratovi. Pripadam onoj generaciji koja za iste te ratove ne može da bude odgovorna.
Pripadam toj generaciji koja u velikoj meri u odnosu na ratove, ali ne samo – nego i u odnosu na u njima počinjene brojne zločine, kaže: „to nije moja stvar/to se mene ne tiče.“ E, tu počinje priča o odgovornosti. Pripadam onoj generaciji čiji su očevi učestvovali u ratu uprkos zvaničnom stavu da „Srbija nije bila u ratu“. I uprkos činjenici da su limeni kovčezi dolazili, i još jednom uprkos da su grobovi nicali poput pečurki posle kiše. Pripadam onoj generaciji koja ne treba da propusti priliku da krene putem preispitivanja – postavljajući pitanje: „Tata, šta si radio u ratu?“.
Pripadam vladajućoj polnoj klasi – ja sam muškarac, pripadam većinskoj naciji – imam srpsko ime i prezime, pripadam političkoj manjini čija se veličina meri nivoom statističke greške. Imam odluku da postavljam ona pitanja koja se često karakterišu kao nezgodna. I imam tu tendenciju da stalno budem protiv. I da gajim strpljivost koja se meri suzama. Postavljam pitanja državi Srbiji: Kada će žrtve zločina počinjenih u naše ime dočekati pravdu? Kada će zločinci koji su ubijali u naše ime biti kažnjeni?
Postavljam pitanja društvu u Srbiji: Zar ne osećate stid da svakog dana, na toliko mnogo mesta i u ovom gradu i u ovoj zemlji prolazite pored murala sa likom osuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, pored grafita sa njegovim imenom? Zar vas nije sramota što okrećete glavu i što ste toliko ravnodušni da to naprosto boli sve nas osetljive?
Boli me ta intimnost koja se dešava između zločina i zločinaca sa jedne strane i te tihe, ali ogromne većine posmatrača sa druge strane. Znam da je strašno znati neke stvari, ali isto tako mislim da je još strašnije ne znati. Boli me ta velika količina postojanja masovnih grobnica širom ovog grada i ove zemlje. Boli me to što ljudi u ovoj zemlji kažu da to što su leševi svuda oko nas nema nikakve veze sa nama.
Država Srbija ima prljavo lice koje ja neću da perem. Neću da perem to lice, jer ga ja nisam ni isprljao. Neka ga operu oni koji su ga isprljali. Ako pak oni to neće – podignimo glavu i pogledajmo istini u oči – Srbija je prljava. I nastavimo da živimo sa tim.
Ne odustajati. Ne prestajati počinjati. Gajiti nadu da će oni koji će doći posle nas umesto ćutanja izabrati sećanje koje će savladati veliku udaljenost koja postoji između jezika i iskustva – premostiti ponor praznine tišine svih nepostavljenih pitanja.
Autor je aktivista Žena u crnom
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.