Prljave reči i prljava dela

Ovde životi, ne samo karakteri, imaju tako nisku, banalnu cenu. I predizborne pretnje radikalizacijom bile su laž. Nomenklatura ne optira za radikale. Nomenklatura javno i otvoreno, kao na promociji posmrtno objavljenog pamfleta intelektualca i političara koji je hiljadu dana davio i bombardovao svoje studente i susede, promoviše kulturu mržnje i zločina, u koju spada i njihovo poricanje. Analitičari su promovisali unapređene radikale, dok su stari nastavili da rastu, u trci ka tronu primitivizma u kojoj obavezno pobeđuju najgori. Najvulgarniji srpski političar je sasvim slučajno podsetio, dok su se oko njega okupljale aveti nedavne prošlosti, na zaveru i ubistvo premijera Zorana Đinđića. I da nacionalna čast i dostojanstvo takođe imaju svoju cenu. I kad Srbi, zajedno s Bošnjacima, u ovim danima, imaju razloga da, na istim osnovama, osećaju da su povređeni i poniženi.

Nije slučajno da premijeru Mirku Cvetkoviću zvižde dok pominje napredak i budućnost. Manipulacije kreiraju stvarnost. Kleroboljševički ritual u Orašcu dizajnirao je prethodni premijer kako bi Srbiju u celini unizio, ostvarujući ideju o pseudopravoslavnoj džamahiriji. Karađorđe je zamišljao modernu i slobodnu Srbiju. Ne samo u kategorijama svoje stvarne vlasti i uticaja, premijer bi mogao da javno postavi pitanje – da li su svetonazori okupljenih takođe posledica zvanične propagande, koja posredstvom državnih i mafijaških medija uporno relativizuje sve poruke prošlosti i vrednosti budućnosti, na istoj ravni dizajnira zločine i evropsku perspektivu, i vređa ovdašnje ostatke racionalne kulture u svakom stavu, u svakoj rečenici. Na isti način na koji bi Srbija trebalo da se stidi poruka novosrpskog dahije, njegove partije, i njenih nevladinih bandi, koja je u nacističkom maniru, uz blagoslov državnih i duhovnih institucija, dok je bila u vladi, rasturala tribine Peščanika i javno, bez zazora, nasrtala na zakone i ljudska prava. Da se stidi cele te neonacističke, vulgarne skupine koju analitičari nazivaju narodnjačkim ili kakvim većkorpusom.

Srbija ima razloga da razmisli zašto je njen premijer, jedna pristojna, umerena, kompetentna ličnost, kakve su retke, izložen toj vrsti poniženja i pritiska. Sastav posetilaca poslanika Ilića, oko njegovog bolesničkog odra, i sudbina premijera Đinđića samo ukazuju na neke od prljavih i podmuklih tragova. I nije slučajno da je u Srbiji, sa glavom u blatu i peskom u ušima, Vuk Draškovićtrenutno jedini političar koji se usuđuje da govori istinu, kad, upirući na jednog udbaškog likvidatora i jednog mafijaškog advokata i državnog saradnika, pojedinosti iz prošle i tekuće stvarnosti naziva pravim imenom.

Dok sam u proteklim danima upravo na stranicama Danasa čitao tirade o evropskim integracijama i mestu Srbije u svetu, kako je ona „država sa osam suseda, što je veoma zahtevna pozicija“ i da bi trebalo „više da poradi na dobrosusedstvu i regionalnoj saradnji“, kako svetska ekonomska kriza „nesumnjivo utiče na promene u odnosima snaga u svetu i time na spoljnu politiku vodećih sila“, i da je „još pre krize kretanje kapitala promenilo pravac“, „umesto od Istoka ka Zapadu, kapital je krenuo od Zapada ka Istoku“, i o Darvinu, osećao sam istu vrstu besmisla, manipulacija i autocenzure. Publiku koja prati Danas mogu samo da uvrede didaktički ton i preslikavanje Vikipedije. Jeste, potrebna nam je Evropa, to i dalje većina u Srbiji zna, oseća, ili se ne usuđuje da oponira, Evropska komisija će nam pisati zakone, ako smo nepismeni, a nismo svi, ali taj ukleti poslovnik većina nikako da promeni i parlament formalno uljudi, i kakve veze ima Marićevićeva jaruga s Briselom i potrebom Srbije da koristi razum i pristojnost dok se obraća i prošlosti, i budućnosti, i sebi samoj? U pravu je glavni urednik, da „građanima Srbije Evropa nije potrebna zbog putovanja u Luksemburg ili Portugal, većzbog mirnog života u sopstvenoj kući“, ali ja bih da nam kuća bude i u Prizrenu i u Madridu. U tome je smisao nove evropske kulture.

One davne, ledene zime, Zoran Đinđićnas je opominjao da ih, kad krenu da guslaju, upitamo – gde su naše pare. Na tragu poruka Mirjane Miočinovići Borjanke Milatović(žene su ovde uporno hrabrije), zaista ne vidim svrhu iskaza Ljubiše Ristića ili Vuka Jeremića, sve dok se, za početak, prvom ne postavi pitanje o istoriji, statusu i prihodima pozorišnog prostora kojim raspolaže, a drugom o političkom poreklu novca kojim je plaćeno njegovo školovanje u SAD. Njihovi stavovi samo su nadgradnja prošlosti koja smišljeno i organizovano davi budućnost.