Problematika razumevanja satire

U prvoj polovini Svift opisuje koliko siromašnih ljudi ima u Irskoj. Naglašava kako su ulice u Dablinu pune žena u odrpanoj odeći koje prose i kako su one okružene svojom izgladnelom decom. Ove jadne žene umesto da rade i privređuju, primorane su da mole za milostinju, a deca, ne znajući ništa drugo, izrastaju u lopove ili odlaze u inostranstvo. Naravno, tu je i nasilje u kući, gde muževi tuku svoje žene. Svift koristi i matematiku u svojoj analizi i pokazuje da oko 85% porodica živi u ozbiljnom siromaštvu i oskudici.

Evo njegovog skromnog predloga kako da se spreči da irska deca budu teret svojim roditeljima i da budu od javne koristi.

NJegov prijatelj ga je obavestio kako se meso od beba može iskoristiti za pravljenje delikatnih ukusnih jela, na primer ragua, a kako se od njihove kože mogu napraviti skupocene rukavice za aristokratske dame. Dakle, Svift predlaže da se mala deca, koja bi i ovako i onako odrasla u gladi i nemaštini, prodaju i da se razvije privredna grana, nalik stočarstvu, koja bi prerađivala njihovo meso i kožu.

Svift opet primenjuje matematiku u svojoj analizi i pokazuje kako će od prodaje beba za elitnu ishranu drugih, moći da se nahrane porodice u Irskoj. I ne samo da više neće biti prosjačenja po ulicama, već će prestati i nasilje u kućama. Završava sa konstatacijom da ovaj njegov predlog rešava problem ishrane, odevanja i opšteg siromaštva u Irskoj.

Nakon čitanja Skromnog predloga nije mi bilo jasno kako neko može da ovo nazove satirom i kako je ovo postalo opšte prihvaćeno. Zar se nisu Irci bunili?

Ne da niko ne kritikuje Svifta u Irskoj, već je on veoma cenjen tamo i ponosni su na njega. Tome u prilog govori činjenica da je 1976. godine Irska nacionalna banka izdala novčanicu od 10 irskih funti sa njegovim likom. Dok za njegovog života njegov rođendan se nezvanično slavio u Irskoj. Kako kad je ovo napisao za irsku decu?

DŽonatan Svift je bio Englez, rođen u Irskoj, koji je veći deo života proveo u Irskoj kao anglikanski sveštenik. Smatra se da je jedan od najvećih satiričara na engleskom jeziku, Najpoznatiji je po Guliverovim putovanjima.

Kako to da sam se ja osetio pogođenim u vezi onog što je on pisao o Ircima u Skromnom predlogu, a oni ne? Kratak odgovor je da su oni upoznati sa njegovim ranijim delima, a ne samo sa Guliverovim putovanjima kao što je bio moj slučaj.

Prva polovina 18. veka je zlatno doba u Engleskoj što se tiče slobode štampe. Zakon o cenzuri je prestao da važi 1695. godine i to je doprinelo maloj eksploziji raznih brošura, knjiga i pamfleta. Svift je objavljivao političke pamflete pod pseudonimom, ali se znalo da ih je on pisao. Kao Englez i anglikanski sveštenik, očekivao je da dobije parohije u Engleskoj da služi, ali zbog svoje prethodne satire poslat je, maltene po kazni, u Irsku.

Tamo se razmahao u pisanju i objavljivanju pamfleta u kojima je, pored ostalog, predlagao ekonomska rešenja za poboljšanje stanja u Irskoj. Zalagao se za upotrebu domaćih proizvoda. Smatra se da je zahvaljujući njemu, svila tada prestala da se nosi na sahranama u Irskoj i da ju je zamenila odeća od irske vuna.

Pre Guliverovih putovanja i Skromnog predloga, Svift je tokom 1724. i 1725. objavio sedam pamfleta pod pseudonimom koja su danas poznata kao Drejperova pisma. U njima je ukazivao na korupciju u Irskoj prilikom uvođenja u upotrebu bakarnog novca kovanog kod privatnika. Britanska vlast je ponudila tadašnjih 300 funti onom ko otkrije pravi identitet autora Drejperovih pisama. Uprkos teškom opštem siromaštvu i široko rasprostranjenom znanju u Dablinu da je Svift autor, niko ga nije odao.

Skroman predlog je izašao nakon nekoliko uzastopnih godina sa lošim poljoprivrednim prinosima u Irskoj. Možemo da zamislimo šta je Svift gledao svaki dan na ulicama Dablina. Moje krajnje razumevanje Skromnog predloga je da je to njegov očajan apel. Objavljivao je razna ekonomska rešenja i niko ga nije slušao. Šta je sledeće? Koje je krajnje rešenje? Kanibalizam!?

Kao neko ko u početku nije bio upoznat sa istorijom pisanja DŽonatana Svifta, mogao sam da pomislim da je on ovde imao zle namere, dok Irci nisu.

Da li bi ova satira bila isto prihvaćena da ju je napisao, na primer, neki nepoznati Englez u Mančesteru? Mišljenja sam da je takva diskusija veoma bitna, jer bi nam ukazala na potencijalne zamke u olakom osuđivanju bilo čijih satira.

Autor je direktor Istraživačkog centra za hemijsku informatiku