Problemi srpskog sporta – kako izaći iz krize?

Činili su to sa manje ili više uspeha, ali nikada kao sada srpski sport nije bio pod uticajem vlasti koja želi da od njega napravi jeftinu zabavu koja će biti deo unutarstranačkog potkusurivanja i sticanja jeftinih političkih poena.

Zabrinjavajući rast huliganizma, zloupotreba sporta i sportskih klubova, kriminal prikriven iza sporta, postali su deo nečeg što bi trebalo da bude jedan od najzdravijih i najlepših delova života.

To je učinilo da sport izgubi svaki smisao, a za posledicu ima činjenicu da je jedva 13 procenata dece uključeno u organizovane sportske aktivnosti, dok 70 procenata dece, na dnevnom nivou nema potrebnu fizičku aktivnosti da bi se pravilno razvijalo. Uz to, svako četvrto dete u Srbiji je gojazno. Srbija svake godine zbog bolesti srca, izgubi grad veličine Požarevca ili Šapca sa preko 52.000 ljudi. Ko je kriv? Oni koji vode sport!

Na poziciju ministra postavljen je čovek bez ozbiljnog radnog staža, doslovno „skinut“ sa priprema svog kluba. NJegovi zamenici su bivši rukometaši, jedan od njih je imenovan da upravlja omladinskom politikom ove zemlje, iako je svojevremeno kao rukometni golman od Međunarodne rukometne federacije bio suspendovan zbog afere sa narkoticima. Drugi je je više puta pominjan zbog raznih „incidenata“.

Sadašnje rukovodstvo je oličenje bolesnog stanja u srpskom sportu. Resorna vlast je nesposobna i ogrezla u kriminalu i javno-privatnom partnerstvu stranačkih klanova, prvi čovek srpskog sporta ne može da dokaže protok novca, niti da se odbrani od optužbi za prebacivanje pojedinih sredstava u samom ministarstvu i pojedinim ličnim i stranačkim klubovima koje favorizuje. Zakoni u sportu primenjuju se selektivno.

Kako izaći iz krize? Tri osnovna pravca rada oko omasovljenja sporta i vraćanja sporta na stare staze su: rad sa decom, profesionalni sport i infrastruktura. Nauka u sportu, koja sve to treba da povezuje, već dugo čak nije ni na dnevnom redu.

Profesionalni sport donosi slavu zemlji, ponos, medalje i daje uzore deci. Masovni rad sa decom, pored toga što ih uči borbi za uspeh i zdravom životu, stvara bazu za buduće šampione. Da bi se to postiglo neophodna je pomoć države. Pre svega kroz razvoj infrastrukture, i sistema nauke u sportu, bez kojeg nema budućnosti. Bez ulaganja u nauku, ne možemo da razumemo šta oni koji su trenutno bolji od nas rade. A sa ovakvom vlašću, brzo ćemo doći u situaciju da se mnogi u našem okruženju češće penju na pobedničko postolje od nas. A tada će za srpski sport na mnogim poljima već biti kasno.

U tehničkom pogledu jedan od najvećih nacionalnih izazova jeste infrastrukturalni razvoj sportskih objekata, praćen infrastrukturalnim razvojem i izgradnjom sportskih instituta u kojima leži naša naučna budućnost u ovoj oblasti. Moramo da ulažemo u nauku da bi razumeli šta drugi rade u oblasti savremenog sporta. U suprotnom nemamo čemu da se nadamo.

Autor je magistar političkih nauka