Proceduralni apsurd

Nekoliko rečenica tim povodom. Najpre, o podeli na Srbe i druge građane. Ovu vrstu podele ne prakticira samo Vučić nego i ostali političari. Uostalom, ona je prisutna i u Ustavu. Po Ustavu, Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive. Šta je u pozadini guranja Srba u prvi plan? Strah od građanske države! Strah nacionalista da će, ukoliko Srbija bude definisana kao građanska država, Srbi ostati bez države. Suludo, zar ne?!

Sada par reči i o drugim građanima. Za nacionaliste, Srbija je matična država Srba, pa se njihovo učešće u debati podrazumeva, a što sa drugima građanima nije slučaj. U građanskoj državi je potpuno idiotski da vas, zbog etničkog porekla, isključe iz debate o bilo kom pitanju. Ako već trpite posledice neke politike, onda vam mora biti i omogućeno da o toj politici izreknete svoj sud. To je tako normalno, zar ne?

A sad nekoliko reči o pozivu na debatu. Taj poziv debelo kasni. Debatu je trebalo otvoriti pre nego je Kosovo proglasilo nezavisnost. Srbijanska politička elita za tako nešto, međutim, nije bila ni spremna, ni sposobna. Poziv na dijalog bi mogao da bude signal da se žele promene. Imajući u vidu Dačića ili, na primer, srpsku crkvu, to sa promenama će teško ići. Dačić se protivi, i ne samo on, ulasku Kosova u Unesko, a crkva priznanju Kosova. Ono što ovi mentalni entiteti zahtevaju jeste vernost politici koja Srbe sprečava da se transformišu u zrelu naciju, da priznaju realnost i raskrste sa iluzijama da će se Kosovo vratiti pod suverenitet Srbije.

Grešili smo, priznaje Vučić, što smo ignorisali zahteve Albanaca. Dobro jutro, gospodine predsedniče. Platili smo tu ignorantsku politiku ljudskim životima i gubitkom Kosova. Priznajte, predsedniče, da Kosovo nije bilo vredno nijednog ljudskog života. Ni srpskog, ni albanskog! Ono što je dobro u Vučićevom pozivu jeste to što se u njemu govori o razrešenju, a ne o presecanju Kosovskog čvora. U potrazi za rešenjem, poručuje nam, moramo se osloniti na – u srpskoj politici veoma oskudan resurs – razum, a ne na silu. Da je u pitanju oskudan resurs, vidi se iz aviona i to baš na primeru malopre pomenutog Dačića i srpske crkve.

Ali, stvari ništa bolje ne stoje, smatra Vučić, ni kada je o opoziciji reč. Pored toga što je tragično nesposobna, ona je i intelektualno jalova, jer za četiri godine nije bila u stanju da smisli ništa pametno. Za razliku od nesposobne opozicije, Vučić je, po vlastitom priznanju, ostvario sve svoje političke ambicije. Pošto više nema cilja kome bi težio, on traži način da siđe sa vlasti. Doduše, on bi mogao, kako kaže, pored ovakve opozicije da vlada još 20 godina, ali neće. Narod mu je dva puta ukazao poverenje – narod ko narod – i sada je red na njega da se narodu oduži. A kako drugačije nego rešavanjem kosovskog problema.

U suštini, kosovski problem se može rešiti na dva načina. Prvi je nojeva politika, dakle guranje glave u pesak, buncanje i iritantno nacionalističko guslanje, sve dok se Kosovo, sa svecima na čelu i svetinjama otpozadi, samo ne vrati u okrilje Srbije. Ta je politika, u suštini, krajnje jednostavna, ali i veoma efikasna u uništavanju vlastitog naroda. Trik ove politike je u upornosti, stvarnost treba uporno ignorisati, sve dok se ne saobrazi našim pustim željama.

Drugi način je uključiti mozak, dignuti visoko glavu i priznati sebi da je život u iluzijama nedostojan odraslih i odgovornih ljudi. Priznati i sebi, i drugima, da Kosovo nije Srbija i da više nije u Srbiji. Da je Kosovo susedna država sa kojom treba da imamo najbolje moguće odnose. Da nam je potrebna politika koja je u stanju da koalicionim partnerima, Dačiću na primer, kaže – kuš, a crkvu vrati pred oltar, da tamo moli svog šefa na nebu da joj oprosti svaku glupost koju je bilo kada i bilo gde izgovorila u vezi s Kosovom. Kojoj će se od ove dve politike prikloniti Vučić?

Možete li da ga zamislite kako na konferenciji za medije organizuje susret sa istorijom i Srbima ‘ladno poručuje da nam je potreban radikalni obrt u politici prema Kosovu. Da Srbi u bivšoj južnoj pokrajini svoje probleme treba da rešavaju u dijalogu sa kosovskim vlastima. Da Srbima nisu potrebne nikakve separatne institucije, pošto već postoje kosovske. Da Srbija podupire članstvo Kosova u Unesku. Da se ne protivi, nego nudi saradnju u formiranju vojske Kosova.

Nama je, priznajemo, teško da tako što zamislimo. To, međutim, ne znači da moćni svetski akteri, oni koji su priznali nezavisnost Kosova, neće gurati Vučića u gore naznačenom pravcu i da se on neće tome „opirati“, sve pozivajući se na bizarne mentalne entitete za koje stvarnost već odavno ne postoji. Ne verujemo Vučiću kad kaže da više ne želi da bude na vlasti i razumemo opoziciju što ne želi da učestvuje u još jednoj predstavi za narod. Predsednik republike kaže da ima rešenje za problem Kosova, ali ne želi da ga izloži, pre nego što Srbi, minus drugi građani, ne izlože svoja viđenja. Nama se čini da tu proceduralno nešto nije u redu. A vama?

Autor je predsednik Saveza antifašista Vojvodine