Prođe nam život u srbovanju

„Oni su postali i ostali samo religijski imitatori jedne teoideologije, čiji je krajnji cilj bio i ostao, što uspešnije vladanje ljudima, a ne ni slučajno njihovo upućivanje na istinsko verovanje u Boga, verovanje bez idolopoklonstva i na ukazivanje na mogućnost kako da se čovek oboži.“ (kraj citata)

Pa čak i ja kao ateista znam za religijske kodekse koji važe u vreme crkvenih blagdana. Znam i da je crkveni bogočovek, prethodni patrijarh srpski Pavle, o uskršnjem postu govorio i ovo: „Tih sedam nedelja je najblagoslovenije doba u celoj godini, što se tiče pravoslavnih hrišćana. To je vreme potpune posvećenosti sebi, unutrašnjem, pre svega duhovnom životu, preispitivanju i traženju samoga sebe u sebi.“

Nisu potrebni nikakvi drugi dokazi da su Crkva i njena navodna „odbrana pravoslavnih svetinja“ u Crnoj Gori, samo maske iza kojih se kriju otvoreni napadi srpskih nacionalista i ruskih imperijalista, na nezavisnu, suverenu, građansku državu i uz to još i članicu NATO pakta.

Samo čovek opčinjen i opterećen najglupljom ideologijom na svetu, onom nacionalističkom, neće i ne može da vidi, da se u Crnoj Gori dešava isti scenario sa litijama i molebanima, kao u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, pre polaska u ratne pohode po Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu.

Srpski vlastodržački mediji nisu za godinu i po dana primetili nijedan protest građana protiv vlasti u Srbiji, a sada na naslovnim stranama sa ratnohuškačkim porukama, izveštavaju o svakoj litiji i molebanu, uperenih protiv vlasti u svim varošima i gradovima Crne Gore.

Izveštači javljaju da to nije politika nego odbrana pravoslavlja, iako svakodnevno najavljuju pad crnogorske vlade. Posebno naglašavaju kad nema incidenata u vidu paljenja državne zastave Crne Gore, zaboravljajući pri tom da kažu da se na većini tih navodno crkvenih događaja maše isključivo zastavama države Srbije i da po završetku litija na zidovima ostaju grafitne poruke kao što su: „Smrt Crnogorcima“ ili „Ovo je Srbija“.

Vlastodržački mediji nadugačko i naširoko opisuju skupove podrške po Srbiji, pa navodno i u dijaspori, za odbranu srpskih pravoslavnih svetinja u Crnoj Gori.

Kažu podršku daju vernici i studenti, a iz aviona se vidi da su to profesionalni fudbalski navijači Zvezde i Partizana kao produžene ruke „Službe“. Uostalom cela severna tribina Zvezdinog stadiona sa koreografskom „odbranom svetinja“ najbolji su dokaz da skupovi u Srbiji nemaju veze sa vernicima.

Kad čovek vidi te slike iz Crne Gore, te navodne crkvene litije u vreme najvećeg pravoslavnog posta, kad vidi te vulkane srdžbe i gneva zbog onog što Crna Gora nije niti može biti, postaje mu jasno da nam je čitav život posle raspada bivše velike države, proleteo u naricanju nad „kukavnim srpstvom“, ugašenim i u besmislenom srbovanju.

U nametnutom nadmetanju ko će biti veći Srbin. Kao da je biti Srbin najveće dostignuće u životu.

Jedan jedini ovozemaljski život prođe nam u „dokazivanju“ Hrvatima da su oni zapravo Srbi. U ratu sa Bošnjacima za „našu“ Bosnu. U borbi za „srce Srbije“ – Kosovo. I evo sada dokazujemo Crnogorcima da je ta teritorija u stvari „Srpska Sparta“.

Nijedan narod na svetu ne živi od takvih mitova i u takvoj mitologiji. Sva tragedija je u tome što je ishod svih tih „bitaka“ u „Carstvu nebeskom“.

Za sve to vreme, svih trideset i više godina, Srbi kojima je to profesija, lažni političari nacionalisti, lažne patriote i lažni borci za srpstvo i teritorije, pokupiše u društvu sav kajmak, bacajući i nama normalnim i autentičnim Srbima, s vremena na vreme, kao crkvenim miševima, po neku mrvicu sa te „svoje trpeze“ zvane država Srbija.

Retko se gde danas u svetu može videti takva euforija i erupcija nacionalističkih strasti kao ovih dana u Crnoj Gori. Podlegao je tome čak i jedan Novak Đoković.

Nole nije nacionalista, jer je u njegovom štabu i Hrvat Goran Ivanišević. I baš bi on mogao da mu ispriča kako se u sličnoj prilici, kada su hrvatski nacionalisti tražili njegovu podršku, poneo Mate Parlov, sportski šampion Novakovog ranga, jer je u boksu bio olimpijski pobednik, evropski i svetski prvak i u amaterskoj i u profesionalnoj konkurenciji. „Šta vam pada na pamet? Ja nisam hrvatski, ja sam svetski šampion!“ – odgovorio im je Parlov.

Osim onog Konstantinovićevog, ne postoji drugo objašnjenje kako i zašto Srbi ne mogu da shvate, da Bog u koga veruju nije u crkvama, vladikama i sveštenicima koje vernici plaćaju a koji žive luksuznim životom. Voze „besne“ automobile, dok mnogi vernici jedva preživljavaju. Bog je u svima nama ako smo ljudi.

U svakom čoveku ako je čovek a ne zlikovac. Bog svakog čoveka, ako je čovek, nagrađuje mirom, ljubavlju, dostojanstvom i ponosom.

Zato, Srbi naši dragi u Crnoj Gori, poslušajte patrijarha Pavla i budite prvo ljudi pa onda Srbi. Razmislite i pokušajte da shvatite, jer biće kasno da se osvestite kad vlastoljupci počnu da ubijaju zbog vlasti. Srednjovekovni manastiri su danas svuda u svetu, samo kulturno-istorijski spomenici. Ne postoje nikakvi bogovi iznad vas, niti u crkvenim objektima, već je Bog isključivo u dobrim ljudima.

Crna Gora je i vaša država i to neka vam bude prva svetinja koju ćete braniti. Jer „crkvene svetinje“ ostaju u njoj i niko vam ih ne može niti hoće oduzeti.

Neka vam sudbina Srba i srbovanje u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu bude primer, kojoj strani da se priklonite u specijalnom ratu protiv suverene svetovne i građanske Crne Gore. A oni crkveni velikodostojnici koji kažu da se „srpske pravoslavne svetinje“ u Crnoj Gori moraju odbraniti po svaku cenu i da je Crna Gora srpska država, ne žele ništa drugo nego da od Srbije i Crne Gore naprave pravoslavnu džamahiriju usred Evrope. Nama građanima naravno, namenjuju „carstvo nebesko“.

Autor je novinar