Ko je „produžena ruka“ i „strani plaćenik“?

Ovaj sloj agenata, pre svega trgovaca, neretko je u početku dolazio u sukob sa svojom državnom vlašću, jer je preprodajući u zemlji svog porekla strane proizvode – recimo opijum kao u Kini – ugrožavao vitalne interese svoje domovine – tako su nastali čuveni opijumski ratovi u Kini.

Međutim, kasnije su marksističko-levičarski teoretičari, posebno teoretičari dependencije (zavisnosti) protegnuli ovaj pojam na jedan tip buržoazije u zemljama perifernog kapitalizma, tj. zemljama tzv.

Trećeg sveta, buržoazije koja nije bila okrenuta razvoju domaće proizvodnje, već je u težnji da ostane na vlasti i uvećava vlastito bogatstvo služila isključivo interesima stranog kapitala i velikih inostranih kompanija, time što je centralnim kapitalističkim državama omogućavala pre svega da preseljavaju svoje prljave industrije u pomenute nerazvijene zemlje supereksploatišući njihovu radnu snagu i primoravajući ih da rade i žive u ekološki neljudskim uslovima.

Otuda termin „kompradorska buržoazija“ kojem su teoretičari dependencije čiji je pionir bio Samir Amin pridavali isključivo negativan vrednosni predznak, za razliku od tzv. „trećesvetske“ nacionalne buržoazije okrenute pre svega razvoju domaće proizvodnje u koju gledali sa prilično simpatija.

Iako sam teoretičare dependencije već u svojoj prvoj knjizi izložio kritici zbog njihovog zalaganja da se zemlje Trećeg sveta isključe iz svetskog tržišta ukoliko hoće da izbegnu reprodukciju njihovog sve većeg osiromašenja u odnosu na centar kapitalizma, ipak se pokazalo da je njihova radikalna kritika tzv. „kompradorske buržoazije“ utemeljena.

Termin kompradorska se vremenom, i posle pada klasičnog kolonijalizma, počeo primenjivati i na vladajuću elitu država, koje, iako imaju sve formalne atribute nezavisnosti, u suštini postaju puke igračke u rukama moćnih sila, bez obzira na unutrašnje uređenje ovih poslednjih. Verovatno bi najbolji sinonim za kompradorske države bio marionetske države.

Ove kratke uvodne naznake o kompradorsko-marionetskoj državi opisao sam u dubokom uverenju da taj tip države najvernije izražava istinsku prirodu srpske države koja je postala plen njene postojeće vlasti.

Mada ne i jedini, primer njenog reaktiviranja ugovora o kopanju litijuma u našoj domovini najrečitije govori o njenom podaničko-marionetskom karakteru, o čemu svedoče dosadašnji najbrojniji i najrazigraniji protesti građana u njenoj novijoj istoriji upereni protiv toga čina.

Naravno, kao i obično, ova vlast će ovaj svoj potez koji će, to je izvesno, imati nesagledive negativne posledice po sudbinu Srbije, opravdavati gromoglasnom patriotskom retoričkom ornamentikom i bajkama da će dato iskopavanje enormno doprineti ekonomskom razvoju Srbije. No, činjenice su neumoljivo i providno u suprotnosti ne samo sa nastojanjima vlasti, već i sa zdravim razumom.

Možete kontrolisati sve medije u državi, ali narod ne možete ubediti da je „crno“ u stvari „belo“.

Stoga će vlast više nego ikad dosad pribegavati bezobzirnom zastrašivanju, pretnjama masovnim hapšenjima u koje će biti uključeno označavanje demonstranata najcrnjim i međusobno kontradiktornim etiketama: da su „produžena ruka“ antisrpski nastrojene opozicije koja nasilno hoće da dođe na vlast, da su ksenofobi koji su za odsecanje Srbije od sveta, da su eksponenti inostranih agentura itd.

Slično onoj priči u kojoj lopov, u nameri da prikrije vlastiti lopovluk, viče na sav glas „Drž’te lopova“, tako će i naša vlast pokušati da svoj status plaćeničke klike prikrije surovom hajkom na navodne strane plaćenike.

Ovaj način obračuna sa demonstrantima demonstriran je već u nedelju ujutro kada su do zuba naoružane specijalne policijske jedinice razbile manje grupe onih koji su blokirali Prokop i novobeogradsku stanicu. No, iluzija je misliti da je time stavljena tačka na otpor građana.

To će samo još više podstaći građane na dugu, iscrpljujuću, ali i nepokolebljivu borbu. Jer ogromna većina naroda, svesna činjenice da danas u Evropi ne postoji nijedna zemlja u kojoj se kopa litijum, s pravom se pita: zašto baš i jedino u Srbiji, čija vlast paradira svojom patriotizmom i nezavisnom pozicijom.

Da li je naša vlast pametnija od svih ostalih u Evropi, čak i od Nemačke koja, iako poseduje litijum, nikako da se doseti da iskoristi blagotvorno dejstvo ove rude na vlastiti ekonomski razvoj. Racionalna Nemačka svakako zna da litijum može doprineti tehnološkom napretku, ali ne ako se kopa u vlastitoj zemlji jer će u tom slučaju, pošto je u naseljenim područjima nemoguće sprečiti katastrofalno zagađenje širokih razmera, šteta daleko nadići korist.

I ne treba kriviti Nemačku, što je idući za svojim nacionalnim interesom, našla rešenje za iskorišćavanje dobrih strana litijuma u Srbiji, već srpsku vlast koja sledeći ne nacionalne već svoje privatne interese ne preza od toga da Srbiju pretvori u neokolonijalno stecište „prljavih industrija“ u kojem će se odvijati supereksploatacija radne snage, sve veći „razvoj nerazvijenosti“ i izazvati ekološka katastrofa.

Iz tog paklenog procesa najveći udeo u profitu imaće relevantni strani faktori, nešto manji najuži krug predstavnika vlasti koji već odavno sistematski rasprodaju glavne domaće prirodne resurse i zemlju; korist koju će od ove operacije imati država biće zanemarljva, manja od 1% BDP-a.

Povrh toga, svakome je jasno da je jedna stvar ona otvorenost neke države prema svetu i svetskom tržištu koja doprinosi njenom razvoju, a sasvim druga stvar ona njena marionetsko-kompradorska „otvorenost“ koja žrtvuje nacionalni interes i marginalizuje domaću proizvodnju zarad basnoslovnog bogaćenja i opstanka na vlasti njene političke elite.

I najzad naša vlast se suočava sa krajnje specifičnim problemom koji se samo farsično može uklopiti u uobičajene manipulativne sheme, jer dovođenje u vezu borbe protiv rudarenja litujuma sa ovom ili onom partijskom i političkom opcijom, sa opozicinim pokušajima da nasilno svrgne vlast deluje komično.

Naprosto tu je reč o borbi za elementarno pravo za život, za golu egzistenciju, za slobodu raspolaganja vlastitim životom i imovinom, ali i za povratak dostojanstva Srbiji koju su naši kompradori sveli na zemlju Trećeg sveta odsečenu od važnijih civilizacijskih tokova.

U takvoj vrsti otpora nema odustajanja. Sramota je za vrhušku SPC, što gluva za realnu pretnju velikog egzodusa i osiromarešenja stanovništva zapadne Srbije, za pretvaranje njenog velikog plodnog područja u „sprženu zemlju“, izgleda više služi ovozemaljskom nego onozemaljskm hrišćanskom Bogu.

Autor je počasni predsednik Međunarodne filozofske škole Feliks Romulijana

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.