Profesija „razredni starešina“

Ovu vest objavila je beogradska Politika između dva svetska rata.

Čuveni američki film „Oficir i džentlmen“, koji svedoči o surovom prevaspitanju mlitavih junoša u marince, obiluje scenama drila i konflikata između nadređenog oficira i podređenog regruta, i može se svesti na davni zajednički imenitelj uzrečica naših baka i majki dok su nas vodile za ruku na upis u školu: „Dete moje, bez muke nema nauke!“.

One su nam jednostavnim izrazom saopštavale glavni princip obrazovanja i vaspitanja: da se do onog lepog i vrednog dolazi teško i polako. Trud i napori se podrazumevaju – i kod podređenog i kod nadređenog – tek kao ohrabrenje, da zaustavimo suze i da nas ne proguta panika… I, gle čuda: između te dve rečenice prvog školskog dana – prve, roditelja (staratelja), i druge, učitelja (i prvog razrednog starešine) – proteći će ceo ciklus našeg obrazovanja i vaspitanja, bez obzira na to školujemo li se za „zlatne ruke“ ili „zlatne glave“. A tog prvog, i svih drugih razrednih starešina, budu li nam dobri, sećaćemo se s najdubljom odanošću i zahvalnošću, s divljenjem i setom.

Svaki đak po nečemu je poseban. Ili, kako je govorio Vladeta Jerotić, ni blizanci nisu jednaki. Imajte to na umu vi, vaspitači u školi i kod kuće. Psiholozi će se verovatno prisetiti još starije, Olportove poduke: i svaka je osobina osobena! Pažljivo, dakle, onda mora da postupa i razredni starešina, bilo da su mu u razredu mlađi ili stariji adolescenti, podatni raznim kulturološkim uticajima, pristigli iz porodica različitog socijalnog statusa i ambicija, nekritički prepuštani tiraniji i tržišnoj pohlepi masovnih medija, modama i pomodnostima, kojima je profit iznad svega, a moral neretko i predmet podsmeha.

Konzervativne pridike školske uprave, profesora – ili pak širenje duha mučaljive ozbiljnosti i strogosti, vojničke discipline (nalik disciplini u pomenutom filmu), jetke kazne i ukori za bizarne propuste i ispade – ne donose kvalitet u znanju, a u vaspitanju ostavljaju, sasvim sigurno, štetne posledice na mlade ljude koji će vam, čim osete vašu iskrenost i odanost, priznati da nikog ne mrze kao potkazivače, tužibabe, tračare i poltrone, kako u vršnjačkim, tako i u nastavničkim redovima. (Ne zaboravimo da se u tinejdžerskom uzrastu, sem u porodici i školi, i te kako uči „po modelu“ i od vršnjaka).

S druge strane, videćete, takođe, šta razredni starešina može učiniti s punim razumevanjem, savetima i podstrecima – kad u tim istim đacima prepozna sebe u mladosti, u njihovim godinama… Jer, ne gubimo ni trena iz vida: proces obrazovanja odvija se po principu da onaj koji ima znanje želi da ga prenese onome ko želi da ga primi.

Vrednost je ključna reč za obrazovanje. Ona označava ono što je vredno žrtve i žrtvovanja; žrtvuje se prijatno korisnome, korisno plemenitome. Učiti, znači odustajati od igre, neposrednog zadovoljstva, radi ostvarivanja dugotrajne radosti.

Razredni starešina to zna i mora ponavljati, da bude autoritativan u svom razredu, a ne autoritaran. Ne da zastrašuje i preti, nego da podseća mlađe na red i njihove osnovne dužnosti i slobode. S druge strane, mora imati više vremena, više saosećanja za svakog pojedinca u svom razredu, jer ovo „svoj“ ne znači neku praznu i formalnu obavezu, što mu je rasporedom nastave nametnuto, nego unekoliko treba da bude drug i prijatelj, i mali psiholog i pedagog, neko ko će za nijansu bolje shvatiti ispad, konflikt, nezadovoljstvo, ljutnju „svog“ đaka. Onaj ko će pokušati da poremećenu komunikaciju u kontaktu sa starijim kolegama, predavačima, vrati u normalno stanje u odnosu na školski sistem. On je, u stvari, ta važna karika između (ne)opravdano povređenog pojedinca i školskog sistema koji mora da traži meru i način da se nesporazum izgladi, prevaziđe. Da eventualnu kaznu đak primi s vaspitnom poukom, a ne da u njegovom srcu ostane gnev i bunt ako nije u pravu: jer, kao i u svakoj hijerarhiji, mora postojati određena disciplina, s nagradom i kaznom, i to se, kao i u drugim ustanovama društva, mora prihvatati.

Škola bez muke je još uvek utopija! Zato se delatnost razrednog starešine bazira na paternalizmu i planu, a ne na slobodi i autonomiji đaka. Zbog toga se razrednom starešini može priznati pravo na subjektivno viđenje problema škole i đaka, ali mu se ne bi trebalo dopuštati da prisvaja odeljenje kao feud, kao feudalni entitet koji striktno kontroliše kao sopstveni posed, s uverenjem da je odgovoran isključivo prema „onom gore“, to jest – direktoru.

Ne mogu samo ekstremno loši ili ekstremno dobri osvajati pažnju škole, jer, šta ćemo s onima između, kojih je najviše, a i njima treba pažnje, topline i razumevanja?

Razredni starešina, ako je saosećajan, ima šta da kaže i o čemu da priča, i sa učenicima malih i osrednjih ambicija, jer – ko zna da se one već sutra-prekosutra neće povećati? I razgovori i dijalozi na tu temu su dobra dela, dobrih i plemenitih razrednih starešina.

Moramo gajiti obostrano umeće komunikacije, veštinu sporazumevanja, i procesi u obrazovanju krenuće u dobrom pravcu. Ne treba smetnuti s uma da je komunikacija uvek dvosmerna i da se – kako je Sokrat govorio – iz takve komunikacije može i treba učiti.

Autor je urednik Ogledala, časopisa učenika i profesora srednjih škola Beograd i profesor sociologije u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu