Stanje u Srbiji nije baš redovno, ako bi se merilo standardnim parametrima normalnog života u kome je sve mirno, ljudi se bave svakodnevnim obavezama, sobom i svojim porodicama.
A opet, to što su nam danima na ulicama i trgovima hiljade ljudi, studenti i đaci blokiraju fakultete i škole, svi zajedno izražavajući žaljenje zbog tragedije koja se dogodila u Novom Sadu i protestujući zbog vlasti koja je za to odgovorna, sve to nije retka slika u Srbiji. I gde smo onda, u redovnom ili vanrednom stanju?
Jedno je sigurno, vanredno stanje, ono zvanično, po Ustavu, nije proglašeno. NJega proglašava Narodna skupština Srbije (Član 105.), „kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana“ i može da propiše „mere kojima se odstupa od ljudskih i manjinskih prava (Član 200.).
Ali u članu 202. Ustava u kome su nabrojana prava od kojih se ne može odstupiti ni u kom slučaju pa ni u vanrednom stanju, nisu nabrojani članovi 46. 50. i 51. kojima se garantuje sloboda mišljenja i izražavanja, sloboda medija i pravo na obaveštenost. Da li je to razlog što nam se predsednik države, danima, preko svake mere, zakonske dopuštenosti i pristojnosti, obraća putem arsenala medija koji zanemarujući ljudska prava u javnom informisanju stvaraju atmosferu vanrednog stanja.
Samo u decembru, koji još traje, Aleksandar Vučić je dobio sate i sate sopstvene promocije na najgledanijim i najuticajnijim televizijama u zemlji, uz RTS i RTV i na komercijalnim televizijama sa nacionalnim pokrivanjem i desetinama regionalnih i lokalnih.
Tipičan primer sopstvene reklame je uključenje u program RTS-a 5. decembra iz Švajcarske, kada se Vučić pripremljenim i dobro uvežbanim govorom obratio predstavnicima privrednog i političkog života zemlje domaćina.
Ni jednom rečju nije pomenuo trenutno stanje u sopstvenoj zemlji, novosadsku tragediju i reakcije na nju, ali je zato naglasio da je Srbija u boljem položaju od Evrope, komentarisao demokratiju na Zapadu, udvorički hvalio Rusiju i Kinu. Ovaj govor, u okolnostima koje ni po čemu nisu sudbonosne za Srbiju, jer se ni o čemu nije odlučivalo, dobio je na Prvom programu televizije RTS 40 minuta.
Paradigmatičan primer neusaglašenosti sa realnošću da bi se iskoristila još jedna prilika za samopromociju bilo je obraćanje iz Predsedništva Srbije 11. decembra, kada je predsednik, ignorišući buku koju je oko zgrade pravilo nekoliko hiljada studenata, govorio o Ekspu, Srbiji koja je broj jedan u Evropi i onda na otužno neprimeren način najavio izgradnju spomenika koji će biti posvećen žrtvama u Novom Sadu i započeo licitaciju koliko će mladi plaćati učešće za stanove od 48 kvadrata koje će otplaćivati do svoje šezdeset pete godine ili desetak godina duže. U direktnom prenosu gledaoci su mogli da ga prate na RTS1, Pinku, Prvoj, RTS3, RTV1, Vestima (Pink), Studiju B i još nekoliko desetina televizija.
Već sutradan je Vučić kod svog prijatelja Milomira Marića na televiziji sa izrazito srpskim nazivom Happy, ponovio sve svoje zamisli, želje i stavove, za one koji juče nisu sve dobro čuli. Prijatelja, čije se televizije finansiraju „iz ćupa“ kako je nedavno rekao predsednik, sve je više pa se tako istakao i Dragan Vučićević koji je sledećeg dana prevazišao sebe. Za razliku od prethodnog gostovanja Vučića u Informeru kada je redakcijsko ćaskanje prenosilo 80 televizija, ovoga puta je bilo uključeno 112 televizija, kako se pohvalio vlasnik Informera.
Nema zemlje na svetu u kojoj čovek sa vrha vlasti može toliko često da se pojavljuje na televizijama, ako u zemlji nije proglašeno vanredno stanje, pa se čak i onda to ne događa svakodnevno. Sednica Vlade 17. decembra, kojoj je Vučić prisustvovao jer je on to hteo i na kojoj je sa ministrima razgovarao kao da im je razredni starešina, hvaleći ih, kudeći i deleći zadatke bez interesovanja za njihovo mišljenje, ali i bez njihove volje da ga iskažu, tipičan je način ponašanja pojedinca koji je uzurpirao svu vlast.
I to je bilo u direktnom prenosu na RTS-u i na mnogim drugim televizijama. A već sledećeg dana, kao u lošim serijama, Vučić se iz aviona koji poleće za Brisel, uključije u program RTS-a, pominjući povratak mladih u Srbiju, stambene kredite i populistički završavajući sa „živela Srbija“.
Ne dopuštajući nikome pa ni hiljadama protestanata koji se redovno i s razlogom okupljaju, da steknu ni najmanju medijsku prednost, predsednik i u subotu 21. decembra zloupotrebljava medije pa se iz Palate Srbije ponovo obraća, ponavljajući ono što govori danima, uvrede opoziciji, obećanja studentima, pretnje onima koji su odgovorni za proteste srednjoškolaca.
Naravno, posrednici su RTS i druge televizije. Iako od toga i inače ne preza, ovoga puta je Vučić izrazito naglašavao sebe podsećajući da je on sa 60 procenata glasova izabran, a da bi sada dobio i 63 procenata. Zabrinjavajuća poruka izrečena po ko zna koji put „ja hoću da uđem u istoriju“ uveliko odražava stanje koje stvarno nije bezopasno i koje može da bude i mnogo gore i vanrednije. Istorija poznaje posledice koje su izazvali oni koji su tako žarko želeli da uđu u nju.
Svakodnevno pojavljivanje u medijima je tipično marketinško korišćenje ubeđivačkih strategija koje su uvek u krajnjoj liniji manipulativne i kada su benigne. Obmana najbolje deluje kada je začinjena sa nešto istine, pa se uz puteve i druge investicije servira „nikad me neće pobediti“ uz poistovećivanje sebe sa napretkom i razvojem. „Ja sam to predložio, ja sam smislio, to je moja ideja“, sada već sasvim otvoreno predsednik demaskira sebe i svoju autoritarnu ulogu.
Mediji su posebna priča. Tako olako kršenje zakona, pristajanje na podaništvo i pružanje promotivnih usluga predsedniku, nije viđeno u svetskim razmerama. Javni servis sve više dokazuje da nije servis građana, a posle vulgarno neprimerenih optužbi na njegov račun „da je pokvareniji nego druge televizije“, RTS se još više upinje da zadovolji želje predsednika. S kojim pravom?
Jel to ostvarivanje prava slušalaca i gledalaca? Kakva je to uređivačka koncepcija koja i u RTS-u i u drugim medijima procenjuje da predsednika treba da bude nesrazmnerno više u programima i na stranicama listova nego svih ostalih političkih aktera zajedno.
Ili zar se niko ne usuđuje da njegovim saradnicima kojima on kaže da u tom i tom mediju hoće danas da gostuje ili da bude direktno uključen, odgovori da je to narušavanje medijskog i političkog pluralizma koje po zakonu nije dozvoljeno jer stvara neravnotežu u pravima političkih aktera, ali i građana, odnosno doprinosi diskriminaciji. A REM? A klaster 3?
Kako do normalnosti? Samo pretvaranjem energije nezadovoljstva u energiju promena.
Znam da je lako reći, ali šta drugo?
Autor je profesor univerziteta u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.