Profesori univerziteta, gde ste?

No, pre nego postavim pitanja da dodam još jednu veoma korišćenu opasku o tome da, kad vidite da neko ulicom ide i priča sam sa sobom, verovatno nije sam ili ako nije tako da onda gradi kuću.

Mogla bi ova opaska imati još mnogo dodataka, već će je svako od vas, siguran sam, dopuniti.

Evo jednog koji se, po mom mišljenju, kandiduje da potraje.

Možda je dotični koji razgovara sa sobom prethodnog dana slušao izjavu Ane Brnabić koja glumi predsednicu skupštine ili obraćanje Aleksandra Vučića, predsednika svojih glasača, ili na nesreću oba priloga.

Ovaj tekst, draga(i) čitateljko/čitaoče, ne treba shvatiti previše ozbiljno, više kao pokušaj autora da i ono malo zdravog razuma što mu je preostalo sačuva, a možda pomogne i tebi. Druge posledice ovog teksta ne očekujem i siguran sam da ih neće ni biti. Ali pođimo redom sa pitanjima.

Koliko me pamćenje služi zakon o studentskom organizovanju usvojen je 2021. godine (posle 15 godina od inicijative) a studentski parlamenti po fakultetima su već postojali i davali su predstavnike (studente prorektore ili već) koji su uticali na odluke fakulteta po studentskim pitanjima.

Uz ogradu nesigurnog sećanja, ideja je bila da studentski parlamenti pomognu i odškoluju generacije koje će kasnije potpuno već pripremljeni uzeti učešće u parlamentarnom i demokratskom političkom životu. Ideja vredna i na prvi pogled operativna, odnosno izvodljiva.

Liči li vama izbor za studentski parlament Filozofskog fakulteta u Novom Sadu na išta od gore navedenog.

Kako su studenti prestali biti studenti, a batinaši pod fantomkama postali studenti na jedan dan? Ko je najmio batinaše i sa kakvim nalogom, zar policija ne treba to da ispita i zar rektor novosadskog univerziteta ne treba da se oglasi i zahteva odgovornost učesnika u ovoj bruci? Profesori univerziteta, gde ste?

Zašto policija po pravilu štiti u ovom slučaju batinaše, a u drugim slučajevima kriminalce, kumove, prijatelje i stranačke privilegovane? Zašto plaćamo takvu policiju ili ovi koji upravljaju misle da ta poreska sredstva ne pripadaju nama već (kao što i misle) njima? I tako dalje i tako bliže.

Nije prvi put, i za bojati se da nam ne preraste u naviku, da ideje koje u početku imaju sve odlike dobrih i na univerzalnim vrednostima zasnovanim procesima, vremenom postanu svoja suprotnost.

Ko je tome kriv, pitanje je već za mnogo veću pamet no što je moja. Ova pitanja su naravno zakasnela jer proizvođač događaja, kojim poništava rešavanja ijednog problema koje on i njegovi prozvode danonoćno, ne spava.

Pa evo još neka pitanja zdravom razumu, a upućujem ga predsedniku svojih glasača.

Govoreći u UN, u jednoj rečenici je nazvao Srbiju zemljom slobode i pravde.

E, samo nije rekao za koga sloboda i za koga pravda. Da li to važi i za seljake iz Gornjih Nedeljica koje maltretiraju na dnevnom nivou službe ove države?

Da li je sloboda i pravda za prebijene studente i aktiviste koji se promptno osuđuju na zatvor? Kakva je pravda za poginule radnike u fabrici oružja u Lučanima?

Kakva se pravda sakrila u nestalim snimcima sa naplatne rampe?

Kakva je pravda i sloboda za Aleksandra Obradovića? Ko je kršio zakon u Hercegovačkoj, osim kompletnih idiota? U redu, na to smo dobili odgovor ali ne i odgovornost, što bi trebao biti posao pravde, zar ne?

I tako dalje i tako bliže. Ima tu pitanja zdravog razuma ili zdravom razumu, ne znam ni sam. Recimo, vest o tome kako je predsednik odlikovao sve zemlje koje nisu glasale za rezoluciju o Srebrenici.

Bez obzira na to da li se radi o ratnom zločinu velikih razmera ili o genocidu (po međunarodnim pravnim odlukama), zar ne bi trebalo da se mi u Srbiji, ma kako ko to kvalifikovao, odreknemo politike koja je do toga dovela i onih koji su taj zločin (genocid) sproveli?

Umesto da od Ratka Mladića pravimo heroja i teretimo generacije koje u to vreme nisu rođene tom teškom sramotom u srpskoj istoriji. Umesto toga proizvodnja rijalitija u ujedinjenim nacijama gde, kao i u fudbalu, Srbija nije pobedila, ali nije ni izgubila.

Pa baš sramotno, zar ne? Zašto se srpskim građanima ne pokaže jasna računica o dobiti od iskopavanja jadarita?

Koliko će srpska država uložiti para u infrastrukturu, energetska postrojenja i subvencije, kolika je dobit od rudne renta i nepostojećih fabrika ne znam čega?

Zašto se od toga pravi utakmica pod nazivom „Panta razbucava pitu“ protiv svih ostalih, umesto ozbiljnih argumenata? Koji očigledno nisu na strani sveznajućeg.

Osim kršenja zakona o poljoprivrednom zemljištu, ne samo zdrav razum nego i svetska praksa govori o tome da rudnik i prerada na plodnom (u ovom slučaju samo ime Rađevina sve kaže) ne postoji nigde.

Pa eto, kopati nećete! Toliko je zdravog razuma ostalo, siguran sam.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.