Profesorka XIII beogradske gimnazije: Zašto sam u obustavi nastave, a ne u učionici

Zato što verujem u mladost i vidim njihove sposobnosti, čak i onda kad oni toga nisu svesni.

Zato što se radujem svakom novom pristupu nastavi koji daje bolje znanje učenicima.

Zato što ih učim uljudnosti, pristojnosti i lepom vaspitanju.

Zato što ih učim da razlikuju dobro i zlo, istinu i laž, poštenje i prevaru, rad i nemar, dobrobiti drugog i sebičnu samoživost.

Zato što je važno da sačuvaju klicu vedrine i vere u život.

Zato što budućnost pripada njima, a samo sadašnjost nam je zajednička.

Zato što moju školu čeka renoviranje zgrade i to ne sme da bude nova NADSTREŠNICA.

Zato što škola mora da bude bezbedno mesto za naš zajednički stvaralački rad.

Zato što škola treba da bude sigurno, lepo, mirno i dobro mesto – jer možda neki od đaka sve to nemaju kod kuće.

Zato što nisam prosvetar, već prosvetitelj.

Zato što je čas neponovljivi stvaralački čin širenja vidika, a smanjivanja mraka neznanja.

Zato što je moj poziv jedan od četiri stuba svakog društva.

Zato što završiti školu – ne znači znati kako škola funkcioniše i određivati joj pravila.

Zato što omalovažavanje i vređanje mog poziva jeste ukidanje i ove profesije i budućnosti ove zemlje.

Zato što profesura nije prenošenje informacija, već zajednički rad umova živih ljudi.

Zato što moj posao ne može da radi veštačka inteligencija,

Zato što profesor vidi učenika kao celovito biće.

U obustavi nastave sam, a ne u učionici.

Zato što moj posao na kraju radnog dana ne ostaje iza školskih vrata, već ga u sebi nosim svojoj kući.

I na kraju, u obustavi nastave sam

Zato što značaj i vrednost profesora treba da bude jasna i poslodavcu i celom društvu.

U obustavi nastave sam zato što za sve to tražim da budem odgovarajuće plaćena, odmah i u celosti, ne samo sad, već uvek, dosledno onome što profeser za društvo jeste.

Autorka je profesorka XIII beogradske gimnazije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.