Program književnosti u školama ili proces „ad acta“

Objašnjenja da to važi samo za treću godinu i da je njena poezija ostala u četvrtoj, kao i u programu osnovne škole, nisu bila dovoljno ubedljiva, pogotovo za već pomenutu širu javnost koja Desanku, jednostavno, voli!

Najjači su bili glasovi da se iz programa izbacuje najveća naša pesnikinja. Najveća? Pesnikinja? Najpre, ako je ona najveća, ko je drugi? A zatim, da li je ovde u pitanju sada tako nepopularno etiketiranje po rodnoj (polnoj bi bilo pravilnije) osnovi ili se misli na najveću među poetama oba pola? Ako je ovo drugo, ko to i kako poredi Desanku s jednim Pavlovićem ili Popom i mogu li se oni porediti? Ne! Ni ne treba. Svi imaju svoje mesto. Desanka pogotovo! Njeno stvaralaštvo je trajalo sedam decenija (!), odolevala je pravcima, epohama, ostala verna sebi, poeziji svoje duše i svojih godina, a traje i voljena je evo i skoro tri decenije od njene smrti. Zašto je uopšte neko želeo da nju izbaci iz programa? I ko?

Mogući odgovori na ovu misteriju su:

– antivakseri, jer su smatrali da stihom „od istih bolesti zajedno pelcovani“ zagovara masovnu vakcinaciju;

– ultradesničari, jer traži pomilovanje za nerotkinje;

– Krizni štab, jer apelom „ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira“ poziva ljude na koncerte;

– evropejci, jer peva odu Balkancu;

– ministar policije, zbog stihova „Pune su nam ulice sada poštovanih zlikovaca“ kojima degradira rad policije;

– predsednik, jer stihovi „znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom“ ne aludiraju jasno na njega;

– opozicija, jer je smatrala da se stihovi „znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom“ odnose na predsednika;

– Nebojša Bakarec, jer smatra da je on bolji pesnik;

– poslanik Atlagić, jer ne razume poeziju Desanke Maksimović.

Ko god da je inicirao tako nešto, ideja nije prošla i dobro je da je tako! Ne ulazimo sada u slojevitost njene poezije niti dubinu njene misaonosti, niti poredimo ove elemente sa ostalim pesnicima jer nebitno je to. Njena poezija je lepa, rado čitana i kao takva treba da bude deo programa raznih razreda osnovne i srednje škole.

Nego, kad već bejahu pomenuti ultradesničari, nedavno su prekinuli promociju ovogodišnjeg laureata Ninove nagrade jer, kako navode, vređa Desanku Maksimović. Pitanje je kako bi reagovali na činjenicu da i njima draga pesnikinja lirski diskutuje sa zakonikom najvećeg srpskog osvajača i vojskovođe, cara Dušana, jer ga (Zakonik) smatra primerom neravnopravnosti. Neka… Ostavimo i njih i nas u neznanju. Nije nam jedino.

I tako, dok se vodila rasprava o izbacivanju Desanke (stvarno je ona nešto posebno, kad mnogi dozvoljavaju sebi da je zovu ovako, po imenu, i ne vide u tome ništa sporno) iz programa i dok je ona, mora se reći, očekivano vraćena u program, „ispod radara“ su prošli drugi, nemalobrojni, predlozi izmene u školskoim programima od kojih su mnogi i prihvaćeni.

Da se razumemo, namera ovog teksta nije da se utiče na program nastave književnosti. Svaka sugestija ili iznošenje ličnog mišljenja bila bi samo to – lično mišljenje, jedno od hiljada. Program nastave književnosti prave ljudi koji su kompetentni i stručni i njihov izbor oni koji predaju književnost treba da poštuju. Štaviše, program književnosti ima jasan i dobar koncept, ali o tome nešto kasnije… Samo, možda treba postaviti nekoliko pitanja (više retoričkih, jer nije realno očekivati odgovor) i skrenuti pažnju na neke stvari kako ubuduće ni bismo imali nepotrebne diskusije i nesporazume u vezi sa programom književnosti.

Nušićev Narodni poslanik je zamenjen drugim Nušićevim delom. Zašto? Šta je sporno u delu u kojem glavni junak smatra da bi baš on bio dobar kandidat za poslanika vladajuće stranke „jer je mek“? Možda baš to? Zašto ni Nušić ne bi bio zastupljen svojim delima u bar tri razreda osnovne i drugoj (jer tada književnoistorijski dolazi na red) godini srednje škole? Ipak, jedan je Nušić! A u književnosti aktuelno nije samo ono što je i novo. Književnost je često vanvremenska…

U programu se više ne nalazi ni Jama Ivana Gorana Kovačića. A zašto sad to? Da li je to podržavanje priče kako se o ustaškim zločinima decenijama ćutalo? Možda je hrvatski pisac nepouzdan hroničar zločina? Treba li film diskutabilne vrednosti nedavno snimljen kod nas da predstavlja „nultu tačku“ kada je reč o zločinima u tzv. NDH?

I za kraj, Kafkin Proces… Istina, on je ostao u gimnazijskom programu. Ali, šta je sa srednjim stručnim školama? Nisu nebitne! Tačno je da je strategija obrazovanja takva da pedeset procenata osnovaca treba u budućnosti da upisuje gimnazije (treba nam što više svršenih gimnazijalaca jer valjda treba popuniti mesta u mnogobrojnim privatnim fakultetima, prim. aut). Gotovo je izvesno i to da je takva strategija osuđena na neuspeh. Mora se obratiti pažnja na programe stručnih škola jer su neka dela, sada uvedena kao obavezna lektira, svoj školski život počela kao deo oglednih smerova u nekim stručnim školama… Nije Proces izbačen iz njihovog programa, ali je… (preskočićemo eventualne kvalifikacije) sveden na izbor u konkurenciji Hemingvejevog kratkog (!) romana Starac i more, dela po izboru kod srednjoškolaca uvek vrlo popularnog Hesea i još jednog Kafkinog dela – pripovetke Preobražaj. Jasno je iz priloženih atributa „konkurentskih“ dela da Proces lako može da bude izostavljen. Delo koje govori o totalitarnom sistemu u odmakloj fazi i pomaže čitaocu da isti prepozna u začetku, roman koji čini da se zapitamo zašto je junak čije je prezime svedeno na inicijal (kao graničnik u policijskoj fioci) uopšte uhapšen i da li je to zato što se „drznuo“ da živi slobodno dok su svi oko njega u službi sistema i koji biva ubijen kada raskida jedinu vezu s tim sistemom – advokatom koji ne radi ništa! Knjiga koja govori o mestu čoveka, morala, umetnosti, religije, porodice, prijateljstva, pravde u totalitarnom sistemu. Ostvarenje koje govori o nemoći pojedinca kada su društvene okolnosti oko njega surove i tako daje praktično objašnjenje onog Aristotelovog da je čovek zoon politikon. Zar takvo slojevito, misaono, pa i poučno delo u izbor, danas u stručnim školama, a sutra… ko zna! Naravno, nije ovde reč da treba izabrati Proces, a ne druga dela koja su mu alternativa, nego sva… Zašto da ne? Umesto što se deca kritikuju zbog gledanja neprimerenih sadržaja, neka im se da alternativa u vidu prave književnosti.

Program književnosti je urađen sa dobrim konceptom! Nisu na mestu primedbe da je zastareo i da današnjoj deci nije interesantan, jer šta je njima interesantno? To što bi im možda bilo interesantno i zabavno nije nešto što treba da rade u školi. Školski program je zamišljen tako da oni nauče šta je dobro, a šta loše, da razlikuju kvalitetno i vredno od petparačkog, umetnost od kiča. Tako oni postaju obrazovani čitaoci, a ne samo čitatelji. Jednostavno, program ih uči da razlikuju književnost od knjige. Šta će i da li će oni čitati i nakon završetka školovanja, njihova je stvar. Na školi je da ih nauči vrednostima. Tako treba i da ostane. Ne treba praviti nikakve kompromise s aktuelnim političkim trenutkom. Možda se autoru ovih redova nešto samo učinilo! Ali, šta ako nije?

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti