Jedna grupa pravnika je dobila od države mandat da upravlja stečajem određenog broja preduzeća, druga grupa pravnika je našla da je prva grupa zloupotrebila svoj položaj, pa je protiv nje podigla optužnice, ali je treća grupa pravnika našla da nema elemenata navedenog krivičnog dela, pa je donela oslobađajuće presude, dosuđujući prvoj grupi ogromne sudske troškove.
Prema pisanju Danasa (28. 08. 2015), donete su 22 oslobađajuće presude, na osnovu čega je doneto devet rešenja radi naknade troškova u uznosu od 135 miliona dinara, odnosno 15 miliona prosečno po osobi, od čega je sedam pravosnažnih, pa je dostavljen zahtev za isplatu 117 miliona dinara, odnosno 16.714.285 prosečno po osobi. Kada je u julu sa računa Višeg suda u Beogradu skinuto 10 miliona, došlo je do blokade računa, tako da nisu mogle biti isplaćene plate sudijama.
U toj situaciji sud se obratio Visokom savetu sudstva, a ovaj Ministarstvu finansija, uz obećanje da će „sudije dobiti plate u septembru“, kako je glasio i naslov navedenog teksta u Danasu, što je značilo da će Ministarstvo finansija „naći“ pare u budžetu države, te da će ova, potom, pritisnuti građane da popune nastale rupe u budžetu. U tekstu „Sudije će možda prvo razmišljati o svojoj plati“ (21. 09. 2015) Danas nas obaveštava da je „problem brzo rešen“, ali da postoji opasnost da sudije donose samo osuđujuće presude, jer će sudije „razmišljati o svojoj plati“, pošto navodno „nije uspostavljen budžet za pravosuđe“.
Sličan je slučaj i sa tzv. neizabranim sudijama. Jedna grupa pravnika je proglasila drugu grupu pravnika „nestručnom, nesposobnom i nedostojnom“ za vršenje sudske funkcije, a treća grupa pravnika je bila suprotnog mišljenja, pa ih je sve vratila na svoje položaje. Sada ta grupa pravnika, prvo nedostojna, pa zatim dostojna vršenja sudijske funkcije, zahteva naknade za umanjene plate i pretrpljene duševne bolove. Ono što povezuje oba ova slučaja, slučaj „stečajne mafije“ i slučaj „nedostojnih sudija“, jeste što se, u krajnjoj liniji, račun za te pravničke igrarije isporučuje nedužnim građanima.
Međutim, ova dva slučaja su samo vrh ledenog brega, jer je proizvodnja sudskih troškova – troškova veštačenja, sudskih taksi, advokatskih usluga i drugih troškova – postala glavna stvar, a meritorna sudska odluka postala zavisna od troškova. Evo kako, u kratkim crtama, izgleda proces proizvodnje sudskih troškova.
Prva faza proizvodnje ovih troškova je u normativnoj sferi. Naime, odgovarajuća društva, udruženja i komore izborili su se za visoke cene svojih usluga. Na primer, za pisanje inicijalnih akata u krivičnom postupku klijent treba da plati od 16.500 do 60.000 dinara, a za pisanje jedne žalbe u krivičnom postupku od 33.000 do 120.000 dinara. Taksa za reviziju protiv presude, na primer, u jednom mom predmetu iznosi 79.800 dinara, plus 390 dinara za opomenu, a revizija je pisana zbog troškova u iznosu od 94.875 dinara, dosuđenih bez ikakvih dokaza. Honorar za pisanje nalaza veštaka psihijatrijske struke je oko 15.000 dinara, a može i više od toga.
Druga faza proizvodnje sudskih troškova je u samim sudskim postupcima, to jest u odlaganju ročišta zbog neodgovornog ponašanja subjekata u postupku ili pod različitim drugim izgovorima. U jednom mom postupku, na primer, odloženo je oko deset ročišta zbog toga što PU za Beograd nije slala traženi spis, pa je nastala zastarelost; u drugom predmetu nikao nije stizao izvod kz KE; u trećem predmetu nije stizao spis iz škole; u drugim predmetima ročišta su odlagana zbog nalaza veštaka ili zbog nedolaska veštaka. Ročišta se odlažu i zbog toga što nije združen neki predmet koji se nalazi u žalbenom postupku ili u nekoj neažurnoj pisarnici; zatim se pretresi odlažu zbog neblagovremene dostave, a ponekad i iz opravdanih razloga – zbog bolesti sudije, advokata ili stranke. Ali, bez obzira na razloge odugovlačenja postupka, proizvodnja sudskih troškova ne staje, jer advokati retko izostaju, a ponekad, jureći iz sudnice u sudnicu, ugrabe dva-tri ročišta, što odložena, što kratkotrajna.
Treća faza proizvodnje ovih troškova je u samim sudskim odlukama. Naime, iako je članovima 266 ZKP i 151 ZPP propisano da zastupano lice najpre samo snosi svoje troškove, sudije dosuđuju troškove bez ikakvog dokaza da je stranka imala troškove, to jest bez ikakve zvanične uplatnice, zbog čega sam ovo pitanje pokrenuo pred našim najvišim pravosudnim instancama, ali bez uspeha, pa sam stoga podneo ustavnu žalbu, sa namerom da se ovo pitanje iznese i pred evropske sudove, jer budući da jako opterećuje sudske postupke, ovo pitanje je od opšteg značaja. Pored toga, u parničnim postupcima odluke o troškovima su potpuno proizvoljne: ponekad se dosuđuje iznos u celini, ponekad u srazmeri sa uspehom u sporu, a ponekad bez ikakvog kriterijuma.
Prema tome, osim što razmišljaju o svojim platama, te o primanjima veštaka i advokata, sudije bi mogle da malo razmišljaju i o građanima koji se nađu u vrtlogu dvosmislenih paragrafa, nesavesnih veštaka i nezasitih advokata.
Autor je profesor iz Paraćina
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
