„Spremimo se za najgore“: Lični stav Zorana Radovanovića o projektu Jadar

Nabrojano je 20 situacija koje su na udaru novih propisa, a mnogi građani EU strahuju da bi neko mogao da se izvuče kvalifikujući svoje uništavanje prirode mimo nabrojanih radnji.

Otuda zahtevaju da se umesto pojedinačnih ogrešenja o životnu sredinu definiše ekocid u širokom smislu.

„Zeleni“ Evropljani mogu nekome da deluju kao opsesivni čistunci, ali njihovu suprotnost nesumnjivo predstavljaju stanovnici geografskog limba oksimoronski nazvanog „zapadni Balkan“ (ako su Srbija ili Severna Makedonija na zapadu tog ukletog poluostrva, Hrvatska i Slovenija su na njegovom ultrazapadu).

Srbija ima odgovarajuće propise, uz vrlo jasne odredbe o životnoj sredini i u svom Ustavu, ali je već opšte mesto da nam – dozvoliću sebi malu dozu preterivanja – najviši pravni akt služi kao stimulacija za njegovo kršenje.

U zajedničkoj socijalističkoj državi đaci su učili da su „predratni nenarodni režimi“ strancima davali pravo na eksploataciju prirodnih bogatstava, mada su sirovine često ne samo prečišćavane, već i prerađivane na licu mesta.

Zamerka je bila što su koncesionari – stranci.

Danas, čitav vek kasnije, cinično zvuči kada neki drugi strani koncesionari bezobzirno krše i naše i sopstvene ekološke standarde proizvodeći rudu koju potom izvoze kao koncentrat.

Posebno ponižavajuće deluju davana objašnjenja, recimo da je priroda „pogrešno napravila“ planinu Staricu kraj Majdanpeka, pa sada dobronamerni stranci moraju da „popravljaju“ njenu rastresitost odsecanjem Staričinog vrha i dela utrobe.

I dok sirota Starica ječi, niko iz vlasti se ne pita da nisu možda njene „rane“ delo ljudskih ruku, pa da bi počinilac mogao da odgovara za prethodno načinjenu štetu.

Snažan nagoveštaj oživljavanja brige za životnu sredinu očituje se poslednjih godina u uzbunjenosti javnosti zbog namere ozloglašenog Rio Tinta da raskopa Srbiju. Već mnogo puta je argumentovano opovrgnuta mantra da stručnjaci tek treba da govore.

Neimenovanih stotinak stručnjaka, koje je kompanija najmila da pravdaju njene planove, svojom anonimnošću ne mogu ni na koga da ostave utisak, a jedina dvojica koja su se „autovala“ nisu se proslavila.

Nasuprot njima stoje ugledna imena naše nauke iz SANU, Univerziteta u Beogradu, drugih univerziteta i naučnih ustanova.

Zaboravlja se da se presudno suočavanje dve strane već odigralo pre tri godine u SANU.

Nespremnost predstavnika Rio Tinta da tada suvislo odgovore na osnovna pitanja o zaštiti životne sredine u Jadru delovala je bolno otrežnjujuće.

Bilo je očigledno da je ta kompanija novom poslu pristupila na način na koji bi otvarala pogone na nekom pacifičkom ostrvlju ili u podsaharskoj Africi. Istim putem se i nastavilo – kao u vreme kolonijalnih osvajanja – a jedino su poglavica i njegova svita, umesto đinđuvama, korumpirani primamljivijim ponudama.

Uz to je sledila i agresivna propaganda.

Nestrpljivost Rio Tinta i zainteresovanih strana da se rudnik što pre otvori (da budemo jasni, u pitanju je mreža rudnika, jer bi, posle Jadra, došle na red Dobrinja i druge lokacije) učinila je da se nedavno oglasi Odbor za zaštitu životne sredine Univerziteta u Beogradu i njen agilni predsednik, profesor Ratko Ristić. Odbor je, sasvim očekivano, zaključio da „Projekat ‘Jadar’ nema razumno obrazloženje“.

Od svog osnivanja pre dve godine, Odbor se zalagao „da bi država trebalo da se osloni na domaću pamet i stručnost kada priprema strateške odluke u energetici jer će se tako ostvariti najveća moguća dobit za društvo u celini“. Time se otklanja ranija opravdana bojazan akademika Vladice Cvetkovića da se stvara atmosfera kada ni zabadanje ašova u zemlju radi geoloških ispitivanja i rudarenja neće biti moguće.

Dakle, nema isključivosti, ali sužava se prostor za nametanje stranih mutnih projekata punih rizika, a bez ubedljivih koristi za narod.

Čak i političkim anafalbetama danas je jasno da je Srbiji – a verovatno i celom „Zapadnom Balkanu“ – namenjena uloga kloake Evrope.

Niti smo im mi, ovakvi kakvi smo, prirasli srcu, niti naše vođe, bar u Srbiji, čeznu da prihvate civilizacijske norme – vladavinu prava, slobodu štampe, obračun sa kriminalom (čitaj sa samim sobom) – čime bi prizvali sopstveni kraj. NJihovo je da budu poslušni, a da zauzvrat budu tolerisani kao autokrate, kleptokrate i kakistokrate.

Navedene okolnosti upućuju na predvidljivost budućih dešavanja. Radi sopstvenog opstanka, ucenjena vlast ne može i neće da odustane od rasprodaje nacionalnih resursa. S druge strane, mnogi građani otpor Rio Tintu (ali će se to sve više prenositi i na podjednako bezobziran Zi Đing) doživljavaju ne samo kao pitanje svog ponosa, već i fizičkog opstanka. Sukob je neizbežan.

Vlast će nesumnjivo pokušati da „preventivno“ neutrališe potencijalne vođe otpora i nezavisne slobodoumne intelektualce oprobanim metodama – ucenjivanjem i kompromitacijom.

Ako se odluči na masovna hapšenja, to će već označiti prelazak autokratije u otvorenu diktaturu.

Na sve pokušaje pritiska stanovništvo Jadra će pružiti odlučan otpor.

Po svemu sudeći, imaće podršku velikog broja lokalnih ekoloških pokreta, recimo Saveza ekoloških organizacija Srbije, poznatog SEOS-a.

Taj autentični narodni otpor vlast ne može da spreči samo policijom. Biće potrebna i vojska, možda i sa dugim cevima.

Vlastodršci, svesne dešavanja 5. oktobra, moraće da nagađaju da li će organi sile nemilosrdno nasrnuti na narod iz koga su potekli ili će stati uz njega.

Spremimo se na najgore.

Autor je epidemiolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.