Projekcije pomahnitale Ane

Lokalni funkcioneri partijske države se neskriveno pridružuju svojim prirodnim saveznicima, maskiranim ili ukapuljačenim, preteće crno odevenim siledžijama, u razbijanju petnaestominutnih izražavanja tuge i odavanja pošte žrtvama. U svom ludilu nasrću na studente, ali i na gimnazijalce (u Sremskim Karlovcima), i dok pišem ovaj tekst još uvek drže maloletnika u pritvoru.

Visokopozicionirani sadisti u policiji osakaćuju starijeg gospodina, kao što je jedan od njih pretukao svojevremeno autističnog mladića. Pomahnitala predsednica Skupštine, izobličenog lica besni, urla, diže pesnicu.

Ali ono što mi je upalo u oči je psihološki veoma indikativan poduži govor koji je Ana Brnabić održala dan posle skupštinske tuče, pred njeno zasedanje. U toj govoranciji, retoričkoj i neverbalnoj kopiji Šefovih obraćanja, svakom je rečju, svakom optužbom na račun opozicije, laserski precizno opisala sve što ova vlast neprestano radi svih ovih godina. Mehanizam odbrane zvan projekcija je čudo!

Da kratko podsetim, psihološki fenomen projekcije predstavlja mehanizam odbrane u kojem osoba nesvesno prenosi vlastite ružne, neprihvaćene misli, osećaje ili osobine na druge ljude.

To je način na koji svoje unutrašnje konfliktne stavove, mračne želje ili osobine „vidi“ u drugim ljudima, često ih optužujući za ono što je zapravo duboko ukorenjeno u njoj ili njenoj grupi. Projekcija omogućava da se eksternalizuju neprijatni osećaji, misli ili ponašanja, koji se ne mogu lako samom sebi priznati.

Fenomen projekcije se jasno i u detalj tačno manifestovao kroz vrlo precizno iznošenje kritika na račun opozicije, koje u stvarnosti odražavaju ponašanja i postupke onih koji vrše vlast.

Naime, kada visoki funkcioneri na vlasti, poput predsednice Parlamenta, iznose optužbe za nepoštovanje demokratskih principa i procedura, manipulaciju, laži, falsifikate, korupciju, zloupotrebu institucija, nepristojnost, nasilje itd. oni zapravo govore o svojim vlastitim postupcima, ne prepoznajući ih kao svoje. Jedan od pokazatelja aktivirane projekcije je i žestina koja je potrebna da bi poricanje svojih nedela projekcijom na druge bilo uspešno.

Problem je što podsvest ne laže, ona prepoznaje stvarne postupke, i onda kada ih svest projektuje na druge. Premda Ana Brnabić možda ne može da dozvoli sebi da bude svesna toga da se to što kritikuje zapravo odnosi na ponašanje vlasti koju ona i drugi funkcioneri praktikuju, njena podsvest to jasno zna.

Drugim rečima, niko ne može pobeći od sebe. Podsvest je, u psihološkom smislu, sposobna da prepozna i interno procesuira postupke i dinamiku koja se ne prihvata ili je potisnuta u svakodnevnoj svesti.

Podsvest nosioca vlasti, njihovih trabanta i klijenata ne može ignorisati stvarnost koju već dugo kreiraju: zloupotrebu moći, kršenje Ustava i drugih zakona, gušenje opozicije, prinudu, ucenjivanje, potkupljivanje, manipulaciju institucijama, inženjering izbora, rasprostranjenu korupciju, nepotizam, negativnu selekciju…

Ali oni ne smeju da se suoče sa time, niko ne može da podnese da o sebi misli da je loš, nemoralan, pokvaren te zato na nivou svesnog mišljenja projekcijom prebacuju sve te devijacije na druge. Na primer, stalnim ponavljanjem izraza „žuti ološ“, „žuti lopovi“ i sl. Taj isti „žuti ološ“ je, podsetimo se, vlast izgubio na regularnim izborima i mirno je predao pre čak 12 godina! No oni su i dalje njome opsednuti.

Projekcija omogućava osobi da obezbedi distancu od sopstvenih neprimerenih i nezakonitih ponašanja, i daje joj iluziju da su ona i njeni u pravu, čisti, časni, posvećeni Srbiji. Uzgred, kako isprazno i šuplje zvuči usklik „za Srbiju“, kao da je Srbija nekakav apstraktan entitet, a ne svi građani te zemlje koji trpe njihov jaram i gube pod njim svoja ustavom garantovana prava, posao, mesto u vrtićima, slobodu, dostojanstvo, živote.

Osim toga, svojom opsesijom stalnim prebrojavanjem demonstranata i pristalica opozicije, koje nazivaju „šakom jada“, insistiranjem na tome da su beznačajna manjina, oni svoju slabost projektuju kao slabost suparničkih strana. Neko će reći, otkud oni koji drže i neštedimice koriste sve poluge moći i sile slabi? Tako što njihova podsvest, a bogme i svest, zna na čemu su i kako izgradili svoju silu i moć.

Projekcija je način da se zaštiti ego od neprijatnih istina o vlastitim postupcima. Optužujući opoziciju za stvari koje su zapravo prisutne u samoj vlasti, vlastodršci su izgubili osećaj za realnost.

Njihove racionalne ego-funkcije potisnuo je psihološki mehanizam odbrane koji im omogućava da održe sliku svoje neprikosnovenosti i bezgrešnosti. To je način da minimiziraju neprijatnu kognitivnu disonancu koja bi nastala usled svesnog prepoznavanja vlastite odgovornosti za katastrofalno loše upravljanje državom i autoritarizam.

Kao što rekoh na početku, nije slučajno što su kritike Ane Brnabić prema opoziciji laserski precizne, iako pogrešno usmerene. U ovom slučaju, koji sam odabrala jer je paradigmatičan za funkcionisanje celog režima svih ovih godina, predsednica Skupštine svojim kritikama opozicije nesvesno osvetljava stvarnu prirodu svojih i postupaka vlasti. Radi to kroz projekciju, jer nije svesna da se te optužbe zapravo odnose na nju i njene političke saveznike.

Mehanizam projekcije omogućava joj da održava unutrašnju koherenciju, i da istovremeno zadrži javni imidž neokaljane liderke koja brani sistem, a ne one koja ga zloupotrebljava. Ali njena, njihova podsvest zna.

I ne udarajte na mladost ove zemlje, naše gimnazijalce i studente, zlotvori!

Autorka je psihoterapeutkinja

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.