P(r)okopana nostalgija

Razgledali smo s neskrivenim divljenjem železničku stanicu, obišli svaki njezin kutak (garderobu, restoran, čekaonice…)

Dogodine isto presedanje za Jajce, pa maturska ekskurzija kroz Jugoslaviju gde se potrefilo da baš u vreme studentskih demonstracija šezdeset i osme stignemo u Beograd; malo kasnije, sa ove željezničke stanice vozom koji se zvao ,,Puškin“ prvi put otputovali za Moskvu, gde Kijevski vozgal, gde smo sišli, stoji i punom parom radi i danas…

Vozovi, vozovi: tek sada se vidi da su bili puni nostalgičnih sećanja. Prva su sećanja bila garava, vukla ih je parnjača sa petokrakom na pročelju, zatim dizelke i električne, najpre inostrane, pa onda iz Slavonskog Broda i ne sanjajući da će nam i on jednog dana postati inostranstvo.

Kako su odmicale godine, dolasci u prestonicu tadašnje nam domovine su zaređali. A putovalo se, uglavnom, vozom. Došlo je vreme da napamet znam vozni red na pruzi Skoplje – Beograd – Skoplje, dolazio u Beograd sa razlogom i bez razloga – recimo da se provede jedno veče kod ,,Tri šešira“ čiji je šef sale bio Ilija, moj zemljak iz Labuništa kod Struge. U Skadarliji je tada bilo dosta konobara iz ovog mesta: valjda je jedan povukao druge, đavo bi ga znao. Važno je bilo da špriceri budu hladni, a muzika – za dušu. Čega više nema. Branko Pešić je sprečio da kroz Skadarliju prolazi južni bulevar, ali nije uspeo da sačuva dušu ove boemske četvrti, što i nije bio njegov zadatak. A i da je bio – duša se ne čuva po zadatku.

Kako su izgledali ti dolasci vozom u Beogradu?

Najpre ono prodorno: L-a-p-o-v-o, tamošnje „crvenkape“ kako su se zvali otpravnici vozova, što je ličilo i na kukurioganje pevca ili zvon sata za buđenje. Dok kažeš britva, evo ti Topčiderske stanice (odavde je polazio Plavi voz). Odavde se mogao videti i Beli dvor. Zatim uobičajena gužva silazaka (prvi peron, levo) i poluotvorenih očiju ka izlazu iz stanice. Na izlazu poređani taksisti, prolaze tramvaji 9 i 10. Prekoputra stanice burekdžilnica ,,Drvar“ (joj, koliko to ide jedno s drugim!). Vruć sa sirom, prste da poližeš. Drugi ,,stop“ kod slatkiša prekoputa ,,Astorije“, i onda, onda – penjanje Balkanskom, na Himalaje naših mladalačkih snova. Gore, na Terazijama, škembići u saftu. I beogradski dan može da počne. Biće vremena i za kafu, tursku a našu, espresa tada nije bilo.

Čitam ovih dana i ne verujem svojim očima – nema više stare beogradske stanice. Ima neki Prokop za koji znam da se gradio kao Skadar na Bojani. Zašto, kako, šta će biti sa starom zgradom? Uzaludna pitanja. Stvar je gotova i niko još ne zna šta će biti sa starom zgradom beogradske željezničke stanice i dali će se prokrčmiti i njen kulturno-istorijski značaj. Nostalgiji je već određen taj Prokop, nedovršen a funkcionalan, kažu. Puno toga što je doživelo paradno postavljanje kamena temeljca ostalo je nedovršeno, ne samo u Beogradu. Ali nijedna transakcija sa stranim investitorima nije ostala nezavršena. Najpre to, pa potom šta bude…

Potrefilo se tako da ovu belešku, navrat-nanos pišem u Pragu. Nedavno sam sa ovdašnje Glavne željezničke stanica putovao u vozu, čiji je komfor i usluga ko u avionu, ali to je druga priča. Stanica je nova, završena pre desetak godina. Na ulazu u novu željezničku stanicu stoji putokaz: Istorijska zgrada stanice. Pođoh, videh: stakleno-metalna novogradnja je savršeno uklopljena u staroj zgradi (podignute 1871. godine u neo-renesansnom stilu), koja više nije u upotrebi, ali kojoj ne fali ama baš ništa, ostavili su je da svedoči o protoku vremena, a i da mladež (pre par godine sa stanice je negde otputovalo više od 27 miliona putnika) na licu mesta vidi da svet ne počinje od njih.

Juče sam se ,,zainatio“ i skoknuo do praških Hlavnih nadraži, da vidim kako to rade Česi. Ne samo sa stanicom. Ovde je pravilo: graditi novo, ne rušiti staro. A u Pragu ima još pet-šest starih željezničkih stanica, sa kojih odlaze vozovi u raznim pravcima…

I Prag je na vodi, ali pored vode sve stare zgrade, ali to je već druga priča.

Autor je pesnik, esejista, kritičar, novinar