Proleće u Srbiji

Ovog proleća, u maju, mesecu koji simbolizuje novo rađanje i buđenje prirode, posetila nas je smrt, mnogo smrti.

Odnele su dečje živote i zatvorile mnoge domove. Građani, zanemeli od tuge i straha pred tolikom nesrećom, okupili su se u glavnom i nekolicini drugih gradova, da poruče da nasilje ne sme više da se toleriše.

Videlo ih je „svevideće oko“ generatora i inspiratora višegodišnje sveopšte destrukcije pa je njegov infantilni ego poskočio od iznenađenja i zaurlao da će „organizovati najveći skup ikad viđen u Srbiji“. Kod većine dece u razvoju, ova instanca nema kontrolu racionalnog sistema, zbog čega je u svojim emotivnim i perceptivnim ispoljavanjima sklona preterivanju i potrebi za neprestanom komparacijom i kompeticijom.

Na nesreću, osoba takve strukture, decenijama zauzima odgovorne društvene funkcije a protekle decenije direktno učestvuje u sistemskom uništenju svega postojećeg. Zbog nezrelosti, neodgovornosti, nesigurnosti i neznanja, većina građana mu je omogućila da zagospodari državom.

Kad su se brojni zločini i nepočinstva, koje je činio, susreli i kondenzovali u neopisivu tragediju, njegova bazična nesigurnost je isplivala na površinu. Pokrivao ju je i prikrivao hvalisanjem, izmišljanjem sopstvenih herojskih uloga i režiranjem nemaštovitih performansa u kojima je sebi potvrđivao da je neprevaziđen, najbolji i najvoljeniji.

Tragični događaji ostavili su ga po strani. Ništa suvislo nije mogao da smisli kako bi sačuvao virtuelni idealizovani svet u kome je živeo. Sve je počelo da se klima i rastače, iako je satima nastupao na svojim televizijama i objašnjavao uzroke tragedije.

One kojima se obraćao nije mogao da vidi, ali je video masu onih za koje zna da ga ne podržavaju. Zbog toga je odlučio da ponovi događaj koji mu uvek povrati samopouzdanje i popravi raspoloženje. Okupiće „svoje“ da mu kliču, skandiraju i uzvikuju njegovo ime.

A pošto je ozbiljno uznemiren, potrebno mu je mnogo, najviše tih koji će da mu prenesu da ga vole. Energija njegove disharmonične ličnosti se ubrzo prenela na veliki broj građana, koji su počeli da se ponašaju kao da su zahvaćeni masovnom psihozom.

Svako mesto u Srbiji je dobilo „kvotu“ koju je trebalo ispuniti za jedinstveni događaj. Počela je bespoštedna jurnjava svih koji su na neki način povezani sa destruktivnom mašinerijom označenom kao SNS.

Prete, ucenjuju, zastrašuju. Proveravaju bolovanja, godišnje odmore i privatne poslove. Svi mora da budu u Beogradu. Lov na ljude je bespoštedan i nemilosrdan.

Skup označen kao „skup nade“ započeo je neviđenim nasiljem prema svima koji nisu imali „žarku želju“ da idu u Beograd. Došli su i čuli su da nam je, kao nikad dosad potrebno jedinstvo, ali to jedinstvo remeti opozicija koju vrhovnik prezire, ali ih poziva na razgovor.

On ni za šta nije kriv, niti njegovi štićenici. Mrtvoj deci je odata pošta minutom ćutanja, da bi odmah nastalo čuveno skandiranje „Aci Srbinu“, koji će da zaštiti Srbe sa Kosova, koji su došli na poklonjenje vođi, autobusima čiji su vlasnici kosovski Albanci.

I kao i uvek kad treba da poentira, izvlači „džokera iz rukava“ – Kosovo, i obećanje da će srpska vojska krenuti ka administrativnoj granici. Završen je još jedan u nizu njegovih apsurdnih i pogubnih igrokaza kako bi potvrdio sebi da je onakav kakav zamišlja da jeste.

A kiša koja je padala simbolično je spirala sramotu većine i delimično blažila tugu.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.