Premijer Redžep Tajip Erdogan pojačao je reakciju svoje vlade na istragu o korupciji koja od decembra potresa zemlju, pošto je restrukturirao rukovodstvo sudstva i policije. Ali, bilo bi pogrešno da se to posmatra kao borba između izvršne vlasti i pravosuđa ili kao pokušaj prikrivanja optužbi koje su dovele do ostavke trojice ministara.
Reč je o nezavisnosti i nepristrasnosti organa zaduženih za sprovođenje reda i zakona. Zapravo, usred optužbi da su dokazi fabrikovani, Erdogan sada kaže da se ne protivi ponovnim suđenjima visokim vojnim zvaničnicima koji su proglašeni krivim za rušenje njegove vlade.
Poslednja dešavanja odražavaju sve veći jaz između vlade i pokreta koji predvodi Fetulah Gulen, islamski propovednik koji živi u blizini Filadelfije u dobrovoljnom izgnanstvu. Pokret Gulen je bio važan pokrovitelj Partije pravde i razvoja (AKP) i njenih napora da uspostavi civilnu kontrolu nad vojskom. Sada se, međutim, ispostavlja da pokret planira državni udar. Mnogi delovi pravosuđa i policijskih snaga koji imaju veze s talasom optužnica za korupciju podignutih protiv Vladinih zvaničnika, biznismena i članova porodica političara povezani su s pokretom Gulen. Ono što je počelo kao istraga o navodnoj korupciji ubrzo je postala klevetnička kampanja. Kada je Turska postala demokratska zemlja 1950, sekularna elita prethodnog sistema pokušala je da ograniči moć vojske i birokratije da kontrolišu vladu. A vojska se uz podršku sudstva eksplicitno mešala u funkcionisanje civilne vlade 1960, 1971, 1980. i 1997, svaki put u ime zaštite sekularizma. Kao odgovor na to razne verske grupacije, uključujući pokret Gulen, podsticale su sledbenike da zauzmu pozicije u birokratiji i vojsci.
S normalizacijom demokratije nakon pobede AKP-a 2002, ukinuta su ograničenja angažovanja, zapošljavanja i promovisanja religioznih građana u višim ešalonima birokratije, od čega je korist posebno imao pokret Gulen s njegovim širokim obrazovnim, medijskim i poslovnim mrežama. Izgledalo je da su sledbenici Gulena, koji su tvrdili da podržavaju liberalnu demokratiju i tolerantan, moderan oblik islama koji je prihvatio AKP, prirodni saveznici Erdoganove vlade. Kompanije povezane s Gulenom deset godina su imale naširoko priznatu i cenjenu ulogu u ekonomskom razvoju Turske. AKP nije imao problem da prihvati veliku zastupljenost Gulenovih sledbenika u nekim ograncima Vlade.
To prihvatanje je bilo ukorenjeno u verovanju da će članovi Gulena poslušati važan zahtev u pluralističkoj demokratiji da birokrate, bez obzira na to da li su muslimani u Turskoj, mormoni u Sjedinjenim Državama ili budisti u Japanu, ne dozvoljavaju da njihova verska ubeđenja nadvladaju njihovu posvećenost javnom dobru i vladavini prava. Ali Vlada nije očekivala da će se pojaviti nova vizija birokratskog tutorstva nad civilnom vladom. Iako se Gulenovi sledbenici nisu slagali sa svim odlukama Vlade, uglavnom su na poslednje tri izborne utakmice podržavali AKP. Da potpuno odbace partiju naterala ih je debata o restrukturiranju „specijalnih škola“ – skupih privatnih institucija koje pripremaju maturante za prijemni ispit za fakultete.
Pokret Gulen vodi najmanje jednu četvrtinu ovih škola, koje čine ključnu komponentu obrazovne mreže pokreta, koja je „teška“ više milijardi dolara i pomaže joj da angažuje nove članove. Članovi pokreta zato debatu o specijalizovanim školama smatraju direktnim osporavanjem njihovog uticaja.
Ali njihova reakcija nije bila nesrazmerna, posebno zato što planovi Vlade nisu okončani. Javna kritika na račun politike turske vlade je normalna i zdrava. Ali pokušaji delova sudstva i policije kojima pomaže Gulen da ucenjuju, prete i nelegalno se cenjkaju s Vladom su neprihvatljivi.
Sada je na sudovima da nazru istinu o korupciji među turskim takozvanim „javnim službenicima“. Ali svi znaci ukazuju na koordinisani politički pohod Gulenovih sledbenika, uključujući glavne tužioce umešane u nedavne slučajeve korupcije i progulenske medije koji su čvrsto branili nepristrasnost tužilaca (uprkos velikom broju neregularnosti, kao što su opsežna neovlašćena telefonska prisluškivanja, koja su izašla na videlo). Turskoj su potrebne reforme sudstva koje uklanjaju mogućnost da organizovana grupa manipuliše svojim ovlašćenjima da bi bila bliža ostvarenju sopstvenih ciljeva. To je crvena linija za svaku pluralističku demokratiju.
Autor je savetnik turskog premijera Redžepa Tajipa Erdogana
Copyright: Project Syndicate, 2014. www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
