Propusnica za raj

U istoriji nije bila česta pojava da nesuđena žrtva oprosti neuspelom ubici neostvareni zločin i još ga ubedi da promeni stranu, odnosno u ovom slučaju i veru. Ta činjenica skreće osobitu pažnju savremenog čoveka na ovu knjigu, bogatu živopisnim sećanjima i opisima vremena i prostora u kom se kovala i naša buduća sudbina. Ako bih sada rekao da svako od nas mora da pročita knjigu „Obećali su mi raj“, to bi delovalo reklamerski i bahato, ali se nadam da ću uspeti da ubedim čitaoce da sam u pravu.

Mladi, književno obrazovani budući učitelj, kog tokom studija sunitski turski ekstremisti, pripadnici organizacije „Sivi vukovi“, pretvaraju u radikalnog aktivistu i nemilosrdnog teroristu, brzo se dokazuje kao precizan strelac. Od napada na sedišta levičarske, staljinističke organizacije, preko pljačke banke, do ubistva urednika liberalnih dnevnih novena „Milijet“, mladi Agdža izrasta u „terorističku legendu“ koja je spremna za izvršenje krunskog čina – ubistva pape Jovana Pavla II.

Neću prepričavati knjigu i feljton s kojim su vaši čitaoci nedavno upoznati, jer su se moje sumnje u verodostojnost ovog spisa, u trenutku spoznaje da je Agdža navodno dobio nalog za ubistvo hrišćanskog poglavara neposredno od ajatolaha Homeinija, višestruko razrasle. Čitaoci moraju imati na umu da među sunitima (Turci) i šiitima (Iranci) vlada krajnja surevnjivost i netrpeljivost, pa deluje nestvarno da jedni drugima poveravaju izvršavanje ovakvog zadatka. U to su me uverili svi naši novinari i diplomate, savremenici rušenja cara Reze Pahlavija, odnosno Bani Sadra, te dolaska imama Homeinija na vlast u Iranu.

Vezivanje samog čina atentata za 13. maj, dan kada se, po muslimanskom verovanju, u Portugalu 1917. (svetilište u Komu) sestri Lučiji javila Fatima, kći proroka Muhameda, proričući da će musliman na smrt raniti papu i time biti pokrenuta propast Vatikana, dodatno opterećuje atentat „predskazanjem konačnog obračuna“ – koji se predviđa za stogodišnjicu javljanja Fatime (13. maj 2017) – kada će, navodno, muslimani u celom svetu ustati protiv hrišćanstva i judaizma! Ako i prihvatimo sve ove protivrečnosti zdravo za gotovo, spremni da poverujemo u iskrenost Agdžine konverzije, moramo se na kraju zapitati, koji je pravi razlog za objavljivanje ove knjige?

Sve vreme čitalac nastoji da zatomi osećaj da knjigu nije pisala samo jedna ruka… Pritom se sve političke sile prikazane u njoj svode, vrlo radikalno, na fanatični terorizam zadojen do balčaka nacističkom fašističkom ideologijom, s jedne, odnosno na ekstremno levičarstvo u Turskoj (koje je, po pravilu, staljinističkog ustrojstva), s druge strane. Čemu ta crno-bela slika sveta u kom se Ali Agdža tako ljuto pokajao? Čemu, isto tako, dopisivanje uverljivih ispovesti Ali Agdže, koje je on po svoj prilici napisao u vidu pokajanja, radi odobrenja njegove konverzije u katoličanstvo?

Dopisivači ove ispovesti su (vrlo književnim italijanskim jezikom) zapravo preporučili papu Jovana Pavla II za sveca – sveštenika koji je čak i svog ubicu preobratio u „pravu“ veru! Uz to su i bitno doprineli polarizaciji dve sučeljene sile čiji se sukob tako precizno najavljuje u bliskoj budućnosti! „Obećali su mi raj“, prema tome, uopšte nije pitka knjiga koju treba čitati u časovima dokolice, već delo koje svako od nas mora pažljivo pročitati i promisliti barem na dva načina. Kao svedočanstvo o minulom i kao „proročanstvo“ o predstojećem sukobu sučeljenih ideologija!

Prisetimo se, uostalom, kako je Agdža 1979, posle bekstva iz zatvora, objavljivanjem pretećeg pisma u novinama čijeg je direktora ubio, najavio ubistvo pape Jovana Pavla II. Treba li onda i ovu knjigu da shvatimo kao najavu Agdžine odlučne borbe protiv svih nevernika? Takvo objašnjenje povoda za objavljivanje ove knjige deluje mnogo uverljivije od konverzije ljutog islamskog ratnika u krotku hrišćansku ovčicu. Zar naš narod nije skovao poslovicu da „vuk dlaku menja, ali ćud…“? Zapitajmo se, na kraju, gde su tu uteha i mir koji bi svaka religija trebalo da priušti napaćenom verniku?

Autor je prevodilac i publicista