Prosjak pred bogataškim vratima

Nikola Samardžić Berlinska deklaracija, koja je obeležila pola stoleća od potpisivanja Rimskih ugovora, ponudila je idejnu platformu prihvatljivu za pola milijarde Evropljana. Sa stanovnicima preostalih većinski protestantskih zemalja i Japanom, oni spadaju u najuspešnije i najsrećnije učesnike celokupne svetske istorije. Deklaracija je podsetila na ostvarenje „snažne želje za slobodom ljudi u centralnoj i istočnoj Evropi“, u stvari na ishod borbe nekoliko generacija protiv nacističkog, fašističkog i komunističkog totalitarizma, njihovih socijalnih demagogija i kolektivičkog pokroviteljstva nad mišljenjem, kulturom i privređivanjem. Ali ton deklaracije, mada je blaga i obazriva, podseća na stvarnost u kojoj su Evropljani samo oni koji su svoje ukupne vrednosti i sisteme prilagodili zajedničkoj institucionalnoj formi i politici. Da su Evropljani već u Evropi.
Srbija nije u Evropi. U geografskom smislu, pojam Evrope danas je malo važan. Geopolitiku su prevazišli istorijski poraz nacizma i savremena znanja i tehnologije. Ozbiljna evropska retorika u Srbiji je ugašena u kontinuitetu politike od ubistva Momira Gavrilovića, preko pobune Crvenih beretki i ubistva premijera Đinđića, do „šestog principa“. Naredna generacija nomenklature koja je zatrla Vukovar, Srebrenicu, krajinske Srbe, jugoslovensko Kosovo i urbanu Srbiju, spustila je novu gvozdenu zavesu u iščekivanju restauracije bipolarnog sveta. Nju ne interesuju, kao u berlinskoj poruci, „demokratija, stabilnost i blagostanje izvan svojih granica“. Predatori koji pregovaraju o novoj „demokratskoj“ i „proevropskoj“ vladi najavljuju nastavak državnog protekcionizma, partijske otimačine i političke arogancije. U evropskoj perspektivi Srbije, događaji su ionako prevazišli ne samo društvo koje je slabo pismeno, ostarelo i ko zna od čega sve umorno, nego i nomenklaturu, koja se vezala za sopstveni začaran krug, bez obzira na nesporne sposobnosti opstanka i regeneracije. Zatvorena u sve svoje granice, Srbija je prosjak pred bogataškim vratima koji, umesto da traži pomoći i posla, odgriza sopstvene udove.
Srbija nema ni toliko snage da prihvati odgovore koji se otvoreno nude. Izveštaj MMF ukazuje na falsifikate u bilansima koje podnose vlada i NB, na neodrživost državnog socijalizma koji generiše korupciju i troši ekonomsku supstancu. Vladajuća Srbija odbila je i nalaz i preporuke za budućnost koje podrazumevaju ne samo liberalizaciju ekonomije i politike nego su sklone da u Srbiji vide potencijale za reforme čije je sprovođenje bolno i naporno. Ahtisarijev predlog pojavio se nakon nekoliko meseci provedenih u razmetanju pregovaračkog tima koji se najviše bavio cinkarenjem, Udbi, međunarodnog posrednika, i prekrajanjem svetske politike. Taj izveštaj samo je jedna od potvrda nekompetentnosti Srbije u međunarodnim odnosima. Superioran u odnosu na balkanske rasiste i šoviniste, Ahtisari je ponudio neumoljivu dijagnozu kao oslonac ponuđenih rešenja koja će ostaviti u nezadovoljstvu i Beograd (nezavisnost Kosova) i Prištinu (dugoročna nesamostalnost, tj. evropska uprava i monitoring, i faktička podela). Kao da je osetio da je najbolji put za Srbiju i Kosovo u zbiru njihovih najgorih komplementarnih osobina.
Bez usvajanja izveštaja i preporuka MMF i Ahtisarija nemoguće je zamisliti evropski put Srbije. MMF je ukazao na pogubne posledice populističkog socijalizma. Ali bi usvajanje liberalnih reformi, čineći državu jeftinijom, efikasnijom i svedenom na osnovne funkcije, a građane bogatijim i samostalnijim, osporilo ekonomske i socijalne osnove autoritarne politike čiju bi reviziju, u njenom tradicionalnom smislu, nametalo otvoreno suočavanje s novom kosovskom stvarnošću. U međuvremenu je Srbija, umesto reformi i denacifikacije, obnovila najprljavije političke strasti, i one za koje se smatralo da pripadaju jednom davnom istorijskom trenutku i nemaju značajnu osnovu. Nova sabornost pomirila je kvislinge, naciste i staljiniste. Sve koje je Berlin proterao.
Nekažnjavanje politike iz devedesetih postalo je presedan novih pljački i nasilja. Proteklih pola veka i modernizacijske potencijale Srbija je ponovo krenula da zatrpava nanosima krivotvorene prošlosti. Umesto da se obračuna s nasleđem koje je čini nesrećnom i neuspešnom. To je nasleđe njenog kolektivizma, to je ideologija malih poseda i slabih karaktera.