Prosta deoba Demokratske stranke

U organizacionom pogledu, ona je postavljena ne kao srbijanska, već kao jugoslovenska stranka, sa mrežom odbora u drugim republikama, ali sa naglim raspadom zajedničke države, njena organizacija je ubrzo svedena u granice Srbije, dok je njeno ideološko uobličavanje trajalo sve do pre nekoliko godina, kada je konačno oblikovana kao laička, republikanska i socijaldemokratska stranka, makar u formalnom smislu, pošto je u praktičnom delovanju zadržala elemente klerikalizma, monarhizma i neoliberalizma.

Stranka nije mogla da izdrži brojne protivrečne odredbe unutar svog bića: posle svakog značajnijeg pitanja prostom deobom rađale su se nove stranke i strančice. Već u jesen 1990. godine, uoči izbora, jaka monarhistička, „nacionalna“ grupa se izborila za formiranje delegacije koja je trebalo da otputuje u London da ubeđuje princa Tomislava Karađorđevića da se prihvati kandidature za predsednika Srbije.

Usled tog šoka, moja malenkost se jedva dovukla do Autobuske stanice, a stranku su počeli da napuštaju istaknuti pripadnici nesrpskih nacija, poput Vladimira Gligorova i Mikloša Biroa, dok se već posle izbora izdvojila „nacionalna“ grupa oko Koste Čavoškog i Nikole Miloševića i formirala novu stranku, SLS, prvi derivat DS, dok je dublja podela nastala oko pitanja ulaska u DEPOS, kada je nastao njen drugi derivat, DSS, a zatim i niz drugih derivata ili derivata njenih derivata, sve do derivata pod vođstvom Tadića, Đilasa, Jeremića, Zelenovića(Petrovića), Stevanovića, Jovanovića i možda još nekog, ne mogu ovog trenutka da se setim.

Pored dilema Jugoslavija ili Srbija, monarhija ili republika, klerikalizam ili laicizam, najteža dilema za DS je bila dilema u pogledu odnosa između kapitala i rada, to jest između svih onih koji žive od kamate, profita, marže i rente i onih koji žive od nadnice odnosno plate, počev od fizičkih radnika do inženjera i naučnika.

Programski, kao socijaldemokratska stranka, ona je bila na strani rada, ali je kao vladajuća stranka vukla poteze više u korist kapitala, često u korist onog prljavog, nastalog devedesetih godina ugovorima štetnim po društvena i državna preduzeća, poput Krušika ili rudnika Resavica, danas.

Ali, osim što je morala da ovlada složenim procesom pretvaranja riblje čorbe u akvarijum, pošto je u vreme socijalizma lako od akvarijuma napravljena riblja čorba, imam utisak da stranka nije uočila važne globalne promene, ne samo nestanak bipolarnog sveta, već ni pomeranje klatna na stranu kapitala nakon pojave reganizma i tačerizma.

Naime, ono što je privuklo brojne članove i simpatizere DS ka Evropi bez alternative, jeste činjenica da su nekoliko decenija posle 1945. godine glavne evropske države bile „države blagostanja“ ili „države socijalnog staranja“, kako ih tačnije naziva Hobsbaum, što znači da je tada pronađena ravnoteža između kapitala i rada.

Međutim, sa slabljenjem socijalističkog sveta, a zatim sa njegovim slomom, klatno je naglo počelo da se pomera na stranu kapitala, tako da su za Srbiju posle petooktobarskih promena važila, ne pravila „države blagostanja“, već surova pravila neoliberalizma, bezdušna logika oplodnje kapitala i profita po svaku cenu, s tim što je Srbija iznutra već bila iznurena ratovima, sankcijama, korupcijom i kriminalom.

Primenom surovih neoliberalnih pravila na tako iznurenu srpsku privredu, stranka je privredu dovela do kolapsa, a radne slojeve društva do egzistencijalne strepnje i time omogućila „stiropol-revoluciju“ i etabliranje ohlokratije koja sada bahato, bez straha i stida i bez mere i stila, raspolaže svim našim resursima, ljudskim i materijalnim.

Danas se DS ponovo deli, sada povodom pitanja ulaska u SZS i bojkota izbora. Razume se, pored ideoloških i političkih motiva, u igri su sujete, ambicije i novac.

Ali, stranka ne može bez organizacije, niti ima organizacije bez hijerarhije. A debata nije sama sebi svrha, već se vodi radi donošenja optimalnih stavova i odluka, a onda nastaje akcija, dok se manjinsko mišljenje brani u okviru stranke, a ne izvan nje, jer se time slabi uticaj stranke u celini.

Ali, umesto što pojedini članovi stranke smatraju sebe tako pametnim i sigurnim u istinu, što svoja ubeđenja smatraju pouzdanim i čvrstim, što svako misli da je samo u njemu istina, te umesto što se skupljaju u grupe i udaraju jedni na druge, a zatim što te grupe počinju da same sebe komadaju i osipaju se na pojedince koji jurišaju jedan na drugoga, stranka treba da najpre sebe sredi u organizacionom, ideološkom i kadrovskom pogledu, kako bi mogla da Srbiju izvede na put moralnog preporoda, socijalne pravde i materijalnog napretka.

Autor je prvi predsednik DS za Paraćin