Prostor za sve – slučaj KC Magacin

U pitanju su milioni kvadrata, što u zatvorenim fabrikama, što u devastiranim javnim prostorima, lokalima, stanovima…

Vlasti se prema ovom resursu ponašaju isključivo kao prema poslovnom prostoru, pokušavaju da ga izdaju, privatizuju i komercijalizuju, bez ideje da bi on na druge načine mogao biti stavljen u korist zajednice i društva. Kriterijumi za korišćenje prostora su isključivo tržišni, što dovodi do toga da organizacije civilnog sektora, neformalne grupe, strukovna udruženja, nemaju nikakvu šansu u odnosu na komercijalnu namenu.

Čak i ukoliko ne uspeju komercijalno da izdaju ili prodaju prostore, oni stoje prazni i propadaju, dodatno negativno utičući na okruženje u kome se nalaze. Vremenom vrednost prostora opada, a loš uticaj na okolinu raste i ljudi umesto potencijala u njemu počinju da vide problem i ruglo, pa je samo pitanje dana kada će se pojaviti neki investitor spasilac, po pravilu blizak ekipi na vlasti, da ga preuzme i spasi nas njegovog lošeg uticaja, a sebi obezbedi ostvarivanje profita. Tako se ostvaruje paradoks, da će ovi prostori uvek završavati u komercijalnom, a nikad u javnom interesu, čak i ako investitori prvobitno nemaju interesovanje za njega po tržišnim uslovima.

Iako vlasti ne vide da bi ovakvi prostori mogli biti od ogromne koristi zajednici, svi primeri koje smo do sada videli govore nam jasno da ukoliko se pod odgovarajućim kriterijumima oni otvore za građane i javnost, da je korist po zajednicu mnogostruka. Postoje brojni modeli u svetu ili regionu na koje se možemo ugledati, ali možda još bitnije, postoje jako uspešne prakse i u našem gradu koje godinama pomeraju granice upotrebe prostora i stvaraju ogroman pozitivan uticaj na društvo.

Jedan od najznačajnijih ovakvih prostora je svakako kulturni centar Magacin u Kraljevića Marka koji je još 2007. godine ustupljen udruženjima koja se bave kulturom, ali pravni deo ove ideje nikada nije završen, pa tako ovaj prostor 11 godina postoji van okvira zakona. Nijedna vlast od 2007. godine nije imala sluha da pruži podršku Magacinu i ozvaniči i legalizuje jedan od najuspešnijih modela kulturne produkcije u zemlji. Šta više, Magacin je u dva navrata bio meta izbacivanja i pokušaja zatvaranja prostora kako bi se u njemu dešavalo nešto lukrativnije. Oba puta, ova namera ujedinila je veliki broj ljudi, umetnika, radnika u kulturi, publiku, novinare, stručnu i čak širu javnost koja je prepoznala značaj ovog prostora i oštrom reakcijom sprečila namere vlasti da se prostor zatvori.

Uprkos svom nejasnom pravnom statusu, Magacin funkcioniše tako što je dom za preko 100 organizacija u polju kulture koje kroz Asocijaciju Nezavisna kulturna scena Srbije upravljaju i koriste ovaj prostor onako kako im najviše odgovara, stvarajući neverovatne rezultate od preko 1500 programa, proba, razgovora, izložbi, izvođenja, okupljanja i drugih događaja godišnje. Kroz koncept otvorenog kalendara, poštujući principe solidarnosti, tolerancije i otvorenosti, Magacin otvara mogućnosti za zajednički rad, deljenje prostora i resursa kakve ni na jednom drugom mestu u gradu ne postoje.

A koliki je potencijal ovog i drugih sličnih prostora govori činjenica da su organizacije koje ga koriste, uspele da dodatnim naporima i samoorganizovano unaprede, rekonstruišu, renoviraju i otvore nove prostore u okviru Magacina koji će doneti još više mogućnosti za zajednički rad. U subotu 8. septembra Magacin će događajem „Prostor za sve“ javnosti predstaviti dosadašnju praksu rada I infrastrukturne novine u organizaciji i unapređenju prostora, kao poziv na nove saradnje.

Iako bi ovakva praksa trebalo da bude ponos grada, da uživa podršku, bude promovisana na drugim mestima, ima zaštitu i svu neophodnu pomoć to se već 11 godina ne dešava. Najmanje što bi trebalo ovom prostoru, koji je pokazao da može funkcionisati na samoorganizovanim osnovama, je pravna sigurnost koju vlasti odbijaju da pruže uz sveprisutnu pretnju mogućim zatvaranjem i izbacivanjem.

Prodaja ili iznajmljivanje po tržišnim kriterijumima nisu jedine dve opcije za prostore u javnom vlasništvu. Država i naši gradovi moraju prepoznati korist u tome da se oni iskoriste da bi podržali one inicijative koje doprinose javnom interesu zajednica u kojima se nalaze. Bilo da su ti interesi u socijalnoj zaštiti, kulturi, aktivnostima mladih ili iz neke druge oblasti koje doprinose razvoju društvenog života građana.