Prosveta navikla na naprednjački zulum

Na dvodnevnom simpozijumu koji je zbog epidemije nekoliko puta odlagan, prvog dana je prikazano trenutno stanje svih nivoa obrazovanja u Srbiji, a drugog su održane četiri rasprave otvorenog tipa – o udžbenicima, reformi gimnazija, dualnom obrazovanju i o digitalizaciji obrazovnog procesa.

Pre skupa, a za njegove potrebe, objavljena je i posebna publikacija pod nazivom: ‘Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji’, autora Ivana Ivića, Ane Pešikan i Aleksandra Kostića; u njoj su tabelarno prikazani rezultati sistematskog pregleda srpskog školstva – od krvne slike, preko kapaciteta pluća, do pregleda glave.

Neću preterati ako kažem da devet od deset osoba koje će pročitati ovaj tekst neće imati pojma da se pomenuti skup uopšte održao. Zato sam odlučio da napišem koju reč više o ovom događaju, o tome ko je na njemu bio, a šta nečije odsustvo poručuje, šta se tamo čulo, a šta je prećutano, ali najpre i pre svega da u ime učesnika odgovorim na najvažnije pitanje: Kuda to srpsko obrazovanje ide i dokle će stići? I svi mi zajedno s njim.

Za mene nema bolje zaključne rečenice od one koja se mogla čuti na kraju drugog dana skupa, a koja glasi: Naše obrazovanje je trenutno u veoma lošem stanju, njegove perspektive su još lošije, zato ono ne može da bude razvojni resurs Srbije.

Sve drugo što bi se još dalo reći mogao bi da dopiše i neko ko tih dana nije bio ni blizu Palate SANU; u stvari, sve ostalo samo nužno sledi, poput pokliča zdravog razuma: Aman ljudi, dokle da se zaumavamo nevažnim stvarima, škola nam je propala od krova do temelja, dajte krenite u promene koje imaju smisla ili ukidajte Ministarstvo prosvete, da barem znamo na čemu smo.

Da obrazovanje trenutno ne može da bude pogonsko gorivo za napredak Srbije jasno je svakome ko je pogledao u sadržaj pomenute publikacije.

A tamo se kaže sledeće: kod nas još uvek oko sedam odsto osoba preko 15 godina nije završilo ni osnovnu školu; oko 30 odsto njih nema obrazovanje koje se smatra profesionalnim; broj gimnazija u odnosu na ukupan broj srednjih škola kod nas je upola niži od evropskog proseka; struktura naših srednjih stručnih škola je zastarela, tačnije bila je anahrona još sredinom osamdesetih; visoko obrazovanje nam je hipertrofirano; i tako dalje.

Na skupu je moglo da se čuje i to da u našim osnovnim i srednjim školama samo polovina nastavnog kadra ima posao za stalno.

Drugim rečima, oko 40 hiljada nastavnica i nastavnika radi na određeno i zbog toga je njima prioritet da strogo paze da se ne zamere direktoru.

Da li je ova defokusirana motivacija nastavnika možda odgovorna za to što nam je prema rezultatima PISA testiranja oko polovine tinejdžera u uzrastu od 15 godina funkcionalno nepismeno?

Deca koja su u tom uzrastu funkcionalno nepismena imaju niža postignuća i u daljem obrazovanju, jer poseduju smanjenu sposobnost učenja, slabo prate nastavu i sadržaj udžbenika; dakle, za mnoge od njih će dalje obrazovanje biti samo formalno.

Čak i sa diplomom u rukama, takve osobe sutra neće dovoljno razviti sposobnost napredne komunikacije i kritičkog mišljenja, već će svoje vrednosne obrasce formirati ili prilagođavati prema kratkim sadržajima, recimo, prema onome šta piše u tabloidima.

Na taj način samo umnožavamo građane koji ni sutra neće imati drugu opciju osim da aplaudiraju stranim fabrikama i da se raduju novim radnim mestima na kojima je najvažnije znati koja vrsta pelena ide za koju smenu.

A pošto sve to radimo sistemski, preko obrazovanja, vreme je i da se zapitamo da li mi svesno pristajemo da budemo zemlja (nedolično) jeftine radne snage. Jer ako pristajemo, onda je sve u redu, obrazovanje kakvo već imamo i jeste razvojni resurs takve Srbije.

Kada ovoj tužnoj priči o osnovnim i srednjim školama pridodamo i završno poglavlje o visokom obrazovanju, ona postaje istinski tragična, kao kad presoljeno jelo pustimo još i da zagori.

Pritom, naše visoko školstvo je potpuno nezainteresovano za sudbinu obrazovanja u celini i za korist koju bi društvo od njega trebalo da ima.

Naši se fakulteti i visoke škole ponašaju kao da postoje samo za svoj račun, većina njih se jedino bavi beskompromisnom borbom za popunjavanje budžetskih kvota (i mesta za samofinansirajuće studente, ko može) nezavisno od toga da li su njihovi proizvodi – svršeni studenti -uopšte potrebni državi i društvu.

Posledice odsustva upisne politike jasno su navedene u publikaciji ‘Ključni podaci o obrazovanju u Srbiji’; naime, od 2012. godine do danas, kapaciteti u srpskom visokom obrazovanju su duplirani, trenutno imamo oko 115 hiljada mesta, a godišnje nam se rađa manje od 65 hiljada dece.

Ali nije ovaj skup bio samo lament nad teško obolelim srpskim školstvom. Osim stvari koje u našem obrazovanju nisu dobre, tamo je bilo veoma jasnih i konkretnih predloga za promene – od restrukturiranja srednjih škola, preko dopuna procedure izdavanja udžbenika, sve do predloga za korenitu izmenu načina finansiranja visokog obrazovanja.

I kad smo već tu, kod predloženih promena, logično je da se zapitamo i ono od čega najviše zavisi njihovo sprovođenje; na primer: ko su bili oni koji su na ovom skupu predstavljali Vladu Srbije, šta rekoše, da li su pročitali publikaciju, čuli stručno mišljenje, da li se barem neko od njih malo zamislio pre nego što se vratio u Nemanjinu 22 i nastavio po starom?

E pa reći ću vam kako sam sve to ja video: za mene je učešće resornog ministarstva na ovom skupu bilo jedna prosvetna groteska.

Na možda i najvažniji skup o srpskom obrazovanju u poslednjih nekoliko godina, koji se, napomenimo uzgred, održavao u krovnoj nacionalnoj instituciji nauke i obrazovanja i na kojem su bili prisutni predsednik SANU, rektorka Univerziteta u Beogradu i poglavar Srpske pravoslavne crkve, ministar prosvete u Vladi Srbije u zlatnom dobu poslao je svoju državnu sekretarku.

Ona je, pritom: 1) kasnila na skup, 2) prekoračila vreme izlaganja, 3) naknadno ponovo uzela reč da bi odgovorila na nepostavljena pitanja (ne odgovorivši naravno na ona postavljena) i 4) na prvoj pauzi otišla drugim, važnijim obavezama. Too much of too little.

Niko od nas iz Programskog odbora skupa nije imao iluzije o tome da će vlastodržni donosioci odluka o srpskom obrazovanju imati posebnog sluha za ovaj skup, ali ovo je bilo teško čak i za moj stomak koji je već dobrano naviknut na gađenje prema onome što se našem obrazovanju skuva iz resornog ministarstva.

Znam da je u Srbiji obrazovanje jedan od onih društvenih sektora za koji nema mnogo razlike u odnosu na to ko je na vlasti, tako je bilo od Kodže Miloša do danas, obrazovni resor poslovično služi kao politički kusur, ali kad danas podvučem crtu pod ono najvažnije što nam je za ovih deset godina servirano od naprednjačke vlasti, recimo: nekoliko očajnih zakona, ponižavanje najstarijeg univerziteta da bi se odbranio nesumnjivo plagirani doktorat, potkopavanje čitavog visokog obrazovanja zarad kupljenih diploma i još ponešto, onda se stvarno pita gde je kraj. Ovo poslednje ruganje onima kojima je istinski stalo do obrazovanja u Srbiji nije najgore što se desilo, a neočekivano nije sigurno.

Jer, biće toga još, što pre se naviknemo biće nam lakše, jer nema koristi od kukanja. Deluje da je nam je čitava prosveta rezignirana, kao da se i ona sama već navikla na naprednjački zulum.

Kad smo je na ovom poslednjem skupu u SANU najozbiljnije upitali: ‘Kuda ideš, srpska prosveto?’, odgovorila nam je mirno: ‘Nigde, ostajem ovde da opet budem razapeta’.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU