Foto: Shutterstock/Sasa StojanovicU poplavi tragičnih vesti kojima smo izloženi danima i nedeljama, u tučama na ulici, u Skupštini, pred institucijama koje više to nisu, vest prestaje da bude vest ukoliko se ne uklapa u format dnevnopolitičkih zbivanja, nema smrtni ishod ili se ne pojavi u žalopojkama predsednika koji se, sada već svakodnevno, obraća sluđenom narodu sa namerom da ga još više sludi. Oguglali smo, otupeli, zapeli između očaja, tuge i gnušanja.
I tako sluđeni, zatrpani, obespravljeni i neinformisani, ukoliko ne mislimo i ne tražimo informacije u medijskim splačinama, nismo primetili i povezali nekoliko bitnih stvari koje imaju zajednički imenitelj. Jedno dete bez roditelja, druga, brata, hraniteljsko, ubijeno je u školi; jednu nastavnicu koja ima 64 godine, je pijani roditelj napao na radnom mestu, zagradivši vrata klupom i onemogućivši joj odbranu, jednu nastavnicu iz Novog Sada je napala cela vladajuća povlašćena kasta, bez osnova.
Na jedno dete je pao prozor. I to je ono što smo čuli iz medija. Ono što nismo, mnogo je strašnije, samo niko nije snimio, preneo, objavio. I dešava se svakog dana. Svakog dana neko prebijen, ponižen, uvređen ode kući, dete ili nastavnik.
Svakog dana vaša deca odlaze u škole u kojima neće dobiti ono što im treba – znanje, sigurnost i bezbednost. Svakog dana nastavnici kao po kazni idu na radna mesta na kojima će biti omalovaženi, zastrašeni, uniženi ili prebijeni.
Sad su se pobunili studenti, ali ih mediji bliski režimu ignorišu, blate, omalovažavaju, kako koji.
U realnosti nas koji radimo ili imamo decu u školama, nema objašnjenja, nema zaštite, fizičke ni pravne. Kako dete koje sa radošću i elanom krene u školu ubrzo zamrzi to mesto?
Kako nastavnik koji je želeo to da bude kroz nekoliko meseci izgubi entuzijazam, ideje, polet? Ko je kriv ako i deca i nastavnici ulaze u prosvetni sistem sa voljom, nadom i ljubavlju prema osvajanju znanja, a završe kao brodolomnici igrom slučaja nasukani na pusto ostrvo?
Kazaćemo da je to sistem. Sistem je amorfan, tuđ i nedodirljiv, pritom surov, nevešt, nestručan i beskrajno plitak i glup. Taj sistem nema ime, glavu ni rep, ima samo prefiks SNS, ali čine ga ljudi i moramo se zapitati ko su oni, imenom i prezimenom, kako bismo znali koga da odstranimo da bi taj sistem počeo da radi u korist dece.
Počećemo od ministarke Slavice Đukić Dejanović, mada bi trebalo početi od viših instanci, dok nam još zakon dozvoljava da pomenemo onog nepomenika čije se ime, poput đavolovog, ne pominje, i to ne iz straha, nego zbog lošeg predznaka, pu, pu.
Nakon njih, slede svi oni iz ministarstva, školskih uprava i ustanova obrazovanja koji svojim delanjem štite vlast, a ne interese poverene im dece.
A nakon njih mi koji ćutimo, gledamo i ne radimo ništa. Svako od nas ko nije odreagovao na neku nepravdu i kršenje zakona, iz straha, ravnodušnosti ili koristi, zakucao je jedan ekser u kovčeg prosvete koju sahranjujemo. Daleko od očiju javnosti, bez pompe, u neobeleženom grobu.
Autorka je profesorka srpskog jezika
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
