Prosveta u Vučićevoj autokratiji: Lični stav Branimira Jovančićevića

Naravno, kada se iz tadašnjeg programa izuzmu pionirske marame, sletovi, štafete, partizanske koračnice i još ponešto. Ali, tadašnja škola je kao rezultat imala vaspitanog i pre svega zdravog, svršenog đaka sa vrlo dobrim znanjem. Učitelji, nastavnici i profesori su bili vrlo značajni činioci društva i građani od respekta. U gradovima, varošicama i selima pripadali su grupi najuvaženijih, neretko i najuticajnijih. Prema njima su sugrađani izražavali poštovanje, a đaci i roditelji su ih smatrali važnim delom svojih života. Od svojih plata mogli su da žive dostojanstveno.

Još da se podsetimo: održavala su se sportska takmičenja između razreda unutar škola, između škola, a onda i između regiona, pa na republičkom i saveznom nivou. Slična takmičenja đaka bila su organizovana iz hemije, matematike, fizike, maternjeg jezika, stranih jezika, između horova. Održavana su i takmičenja recitatora. Radne subote su organizovane na okolnim brdima i planinama gde su đaci sa svojim nastavnicima pošumljavali goleti. Išlo se na ekskurzije širom velike Jugoslavije, često i u obližnje inostrane države.

Iz takvih škola dolazili su đaci na fakultet da studiraju, postajali studenti, potpuno spremni da dopune svoja znanja i specijalizuju se za određene oblasti. Iškolovani inženjeri, lekari, profesori, pravnici, ekonomisti, prirodnjaci i humanističari sa stečenim znanjima nisu zaostajali za svojim kolegama iz najrazvijenijih zemalja sveta.

Sećanje na školu iz tih vremena stvara jak osećaj sete i žala. Valjda smo zahvaljujući tako organizovanom prosvetnom sistemu lakše podnosili decenijsko komunističko-brozovsko jednoumlje.

Već dvanaest godina živimo u autokratiji Aleksandra Vučića. Međutim, u njemu nema činilaca koji bi nam pomogli da ga lakše preživimo. Možda nekome pomaže nekoliko stotina kilometara izrađenih autoputeva. Onim mislećim građanima Srbije ni to ne može da bude od koristi, ako se zna da su građeni po preskupim kineskim kreditima, od istih tih kineskih graditeljskih kompanija, ili lokalnih moćnika sa jakim krimogenim inputom, sumnjivog kvaliteta i građeni unutar više puta prekoračenih rokova.

Jedno je sigurno prosvetni sistem kakav danas imamo ne može nikome da bude polje zadovoljstva i bega. Sve ono nabrojano iz perioda do početka devedesetih godina danas gotovo da i ne postoji. U lošem se otišlo još dalje. Danas su škole leglo nasilja U njima se tuče, prebija i ubija. To se nekako preblago naziva „vršnjačkim nasiljem“. Već u osnovnim školama se stvaraju vrlo okrutni nasilnici, spremni i da ubiju. Koliko samo takvih primera ima. U takvom sistemu teško je dobroj deci koja u školu dolaze da nešto i nauče, a još je teže nastavnicima koji su izloženi svakojakim omalovažavanjima i maltretiranjaima od strane kriminalizovanih đaka, ali i od njihovih roditelja. Nemoguća je saradnja između nastavnika i roditelja u ambijentu kada roditelj brani i opravdava svoje dete i posle njihovih učinjenih tako očiglednih gnusnih nedela. Tako se kod nastavnika stvara strah i od đaka i od njihovih roditelja.

Za sve to nastavnici primaju plate od kojih ne mogu da žive. Da bi preživeli sa svojim porodicama oni moraju da rade dodatne poslove. Zbog toga su oni pola dana nastavnici, a pola dana berači malina, kupina i borovnice, ili se bave stolarijom. U takvim uslovima ne mogu da budu ni dovoljno dobri nastavnici, a ni dovoljno dobri stolari.

U političkom sistemu autokratije i diktature, oslobođene bilo kakve ideologije, ovakva škola je prirodan rezultat. Nemoguće je zamisliti drugačije. Borbe sindikata za koji procenat višu platu prosvetnim radnicima u ovakvim okolnostima gotovo su beznačajne. I sa tih nekoliko procenata više plate oni će ostati u dobroj meri obespravljeni građani koje đaci, njihovi roditelji, prijatelji, komšije, rođaci, dovoljno, ili uopšte, ne uvažavaju. Ni približno onoliko, koliko bi moralo da bude, ako se ima u vidu da je dobra škola temelj svakog društva. Ako je on loš, kao što jeste, onda će se kuća koja se gradi na njemu vrlo brzo srušiti, i pretvoriti u gomilu šuta. Čini mi se da se to u Vučićevoj Srbiji već odigrava.

Autor je potpredsednik Demokratske stranke i član Skupštinskog odbora za nauku i obrazovanje

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.