Protesti, šta i kako dalje: Lični stav Aleksandra Dikića

Posle zaključenog uvoda ili uvodnog zaključka, vratimo se pola koraka unazad. Svi mi koji želimo, iščekujemo i borimo se za drugačiju Srbiju moramo biti svesni koga, kako i s kim menjamo aktuelnu vladajuću strukturu.

Krenimo redom.

Koga menjamo?

Menjamo nedozrelog adolescenta sa trajnom potrebom za divljenjem, narcisoidnu osobu sa dubokom sumnjom u vlastitu muškost.

Poraze koje je doživljavao tokom svoje radikalske prošlosti načinili su ga ekstremno osvetoljubivim i dodatno opasnim po sebe i svoju okolinu.

Kada takva struktura ličnosti dođe u poziciju moći, obično stvori okruženje koje laskanjem produbljuje njegove nedostatke, adoracijom otupljuje njegove prirodne instinkte, nesposobnošću i korupcijom svaku ideologiju pretvara u recikliranje besmisla.

To neminovno dovodi do trijumfa osrednjosti, pretvaranje morala u lični interes, avangarde u komercijalizaciju. Poželjni karakterni oblik je moralni amorfizam, preporučeni stil je odsustvo stila.

U završnoj fazi autokratije političke odluke se donose na osnovu kratkoročnih utisaka, procenata istraživanja i dnevnih reakcija. I tu je kraj.

Kada nesporni vođa uđe u lavirint arhaične iracionalnosti koja je očigledna čak i njegovim najbližim saradnicima, početak kraja je neminovan.

To objašnjava upadljivu verbalnu identifikaciju sa pokojnim Miloševićem, što nije samo politički, istorijski, već i psihološki fenomen.

Obojica su u jednom trenutku nosili breme velikog narodnog poverenja i očekivanja. Obojica su satirala političku konkurenciju ne birajući sredstva i ne poštujući fer-plej. I ono što je najvažnije za sudbinu svakog političara na Balkanu – obojica menjaju odnos prema velikim silama.

Milošević je posle početne svojeglavosti i prkosa pod prisilom postao partner Zapada i pristao na sve predloge koje su stizale šatl diplomatijom.

Od Vens-Ovenovog plana, plana Kontakt grupe, Dejtona, do misija Gonzalesa i Vokera. Na kraju je shvatio da popuštanjima nema kraja i odlučio da u suton odjaše kao žrtva i mučenik.

Vučić je na početku krasila šešeljoglavost i radikalski prkos, ali je pod prisilom višestrukih poraza postao partner Zapada koji svakog emisara preko bare dočekuje uz onu Šabanovu „i ne bih se dvoumio, želje bih ti ispunio, zbog tebe ja sam spreman na sve, tebi ne mogu da kažem ne“.

Brisel, Vašington, pa opet Brisel, onda Ohrid – destinacije su gde je Vučić dokazivao elastičnost svojih pršljenova, ali izgleda da njegovi kiropraktičari nisu do kraja bili zadovoljni pokazanim gimnastičarskim aktima, pa mu polako spremaju invalidsku penziju.

To nas dovodi do drugog pitanja – kako menjamo.

Poslužimo se još jednim istorijskim paralelizmom. Da bi se plebiscitarni autokrata (opis S. Milosavljevića) srušio neophodno je da bude nadjačan i nadbrojan.

Oba faktora moraju biti prisutni, nekada istovremeno, nekada konsekutivno.

Prvi otpor demokratske Srbije desio se 9. marta, samo nekoliko meseci posle trijumfalne pobede Miloševića na predsedničkim izborima.

Tada je opozicija bila u manjini, ali spremna da na silu preuzme vlast. Ishod je poznat. Pet godina kasnije opozicija je bila u većini, ali nespremna za fizički obračun. Na kraju, tek kada je opozicija bila u većini (potvrđeno na izborima) i spremna na oružani sukob, desile su se promene.

Dakle, kako želimo da menjamo zavisi koliko nas je i da li smo spremni na žrtvu.

Prvo, ako nas je više, kako ćemo to dokazati – na izborima ili na ulici, odnosno koji je redosled, ulica pa izbori, ili izbori pa ulica?

Drugo – da li smo spremni, bilo da smo u većini ili u manjini, da se i fizički suprotstavimo represivnom aparatu koji je Vučiću na raspolaganju?

Poslednji protesti pokazali su da je veliki broj građana nezadovoljan stanjem u državi i u društvu. Pridev „veliki“ je odokativan, subjektivan, relativan, neodređen, a za bilo kakvo delovanje u politici neophodna je preciznost.

Ako su demonstranti u manjini, ali imaju visoko borbeni potencijal, jedini izlaz jeste ili na silu preuzeti vlast i otrezniti zavedenu manjinu ili pretvoriti taj potencijal u propagandnu, političku i predizbornu prednost, pa kroz izborni proces promeniti odnos snaga.

Uslov svih uslova za drugu podvarijantu – povećanje ličnih, kolektivnih i medijskih sloboda u cilju suštinske promene izbornih uslova, jer bez toga još jedan poraz u prebrojavanju je zagarantovan.

Ako su demonstranti u većini i izbegavaju konflikt – potenciometri će vremenom pokazati da je još jedna erupcija narodnog nezadovoljstva svedena na buru u čaši.

Ako se ispostavi da je ta hipi-gomila zapravo manjina – treba im dobronamerno reći da je letnji festival završen i da se polako razilaze, jer nema smisla podgrevati nade kad je stvar unapred izgubljena.

Međutim, ako su demonstranti u većini i spremni na fajt – dužnost je opozicionih lidera da komanduju juriš i da zauzmu pozicije u prvim redovima. Ciljevi tog juriša moraju biti unapred precizno i taksativno navedeni, a kraj juriša ostvariv i ubedljiv.

Vreme će pokazati koja je varijanta najrealnija.

Poslednje pitanje u nizu je – sa kim menjamo?

Nije svaka promena dobra i ne donosi svaka promena boljitak. Da ponovim, Srbiji ne treba promena, već napredak. Kriza morala je najveća kriza i ona po pravilu najduže traje. Moral je društvena pojava koje se menja i razvija.

Evidentan je uzajamni uticaj društva i morala. On je nužan za opstanak društva. Nova, drugačija Srbija mora da uspostavi nove moralne norme kao duhovnu armaturu zajednice koje počiva na pravdi i slobodi. Novorođena Srbija mora da bude slobodna i pravedna.

Ne pitajmo se ko treba da nas vodi, jer onda sami sebi stavljamo jaram za vratove. Ne pitajmo se koja stranka treba da dobije većinu – jer naši problemi nisu matematičke, već metafizičke prirode.

Ne pitajmo se kuda i kako dalje, jer su odgovori već dati, treba ih samo ponoviti. Sloboda određuje budućnost, a biti slobodan je čovekova moralna dužnost. Vreme je da narod upozna sa slobodom! (Fihte)

Živela slobodna Srbija!

Autor je lekar toksikolog, član Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.